Upravo sam izasla ispod tusa…ko zna koliko sam bila tamo. Sat,
dva, mozda i vise…Volim kada mi se vrela voda sliva niz nago telo.
Zatvorim oci i samo stojim tako i disem. Volim paru koju vrela voda
ostavlja za sobom, taj dokaz vremenski. Volim da kada izadjem iz kade
nadjem ogledalo, na ormaricu u kupatilu, zamagljeno...prekriveno
misterijom. Volim da predjem rukom preko istog tada i da ugledam
sebe...Obicno tu ispred njega stojim sama. Ono zuri u mene i ja u
njega...dugo...
Cesto
u poslednje vreme, dok praktikujem ovaj ritual, zamisljam kako stojis
pored mene. Mozda, cak i dopustam da ogledalo izbrises i ti...cudno
je...to da se nikada nije desilo, a opet, imam sliku u glavi. Kako je
surovo sto sam toga ostala uskracena do sada...
Mislim
da mi telo jos uvek isparava od vreline...koza mi je roze boje. Odavno
nisam videla svoju kozu ovoliko belu, kao sada, tj. od kada sam na ovom
ostrvu. Postala je bezivotno-prozirna.
Nekako jezivo, mrtvacki bela. Moram da joj dam privida i malo
zivosti...praznjenje bojlera je za sada jedini uspesan nacin...ali i
sebican...volim tu vrelu vodu...Ne verujem da sam sa tobom ikada
dovoljno dugo ostala pod tusem. Znas, onoliko dok ti se jagodice na
prstima ne smezuraju...i sve pore na telu otvore...Nikada dovoljno...
Sedim,
u sobi je potpuni mrak. Jedino svetlo je priguseni plavicasti odsjaj
ekrana racunara...senke na mojim prstima…Pokusavam veceras da ostanem
budna. Imam osecaj da nesto morem da
zapisem. Me ne, jos bolje, zelim! I nisam lenja ovaj put...Zato pisem,
letim, pokusavam da stignem svaku iskru koju moj mozak ispali. Belezim
sve...i nije me stid...i ovako sam gola. Doduse postaje
hladno...trebalo bi da se obucem, ili bar ogrnem bade mantil...Volim
bade-mantile, narosito one velike, frotirske sa kapuljacom. Volim da se
jos mokra, onako uparena umotam u isti, zavalim u krevet i opet
disem...Kad malo bolje razmislim, ja strasno volim da disem. Ne verujem
da iko daje dovoljno znacaja toj zivotnoj funkciji kao ja. Dapace, ne
verujem da sam je ikada smatrala zivotnom funkcijom?! Zaboga, ja
stvarno volim SAMO da disem. I to je to. To je kraj, to je i
pocetak…Volim svoju ruku na tvom stomaku...kako voajerski docekuje i
ispraca vazduh iz tvojih pluca…ne suvise blizu, a ni previse daleko…
Svrbi
me nos…mrzi me da se pocesem. Pustam osecaj da traje. I ovako nema
nikoga da me udari tri puta po ruci. Koliko je suludo sto bih volela i
da osetim da me udaris?! Da li ja stvarno bih sa tobom probala sve?
Udahnula sam. Bas onako duboko, pomalo tesko i setno. Ne secam se da
sam udahnula ovako ikada sa tobom. A i zasto bih? Nije bilo razloga.
Znam kako volim da disem sa tobom...kada me iznenada stegnes, oboma dah
zastane...cula se nakostrese, pogledi sretnu...sve gori...i dalje ne
disem...Ok, izdahnula sam...radim jos uvek...pitam se da sam sat, da li
bih ikada pokazivala tacno vreme?
I
dalje sedim...to je vise suvise nego ocigledno. Pricala bih ti...o
bitnim i nebitnim stvarima, o tome zasto su meni bitne i zasto nikada
ne pricam o njima...osim sa tobom. O nama ti ne bih pricala. Ne umem.
Ne umem da pretocim u reci nesto, nesto sto i srce zbunjuje
svakodnevno. Nesto sto je toliko svoje da mu ne trebam ja da bih ga
ucinila stvarnim. Ili mozda gresim? Mozda ga samo ti i ja svojim
prisustvom cinimo stvarnim. Toliko, da je mitoloske prirode? Opet, to
mu daje prizvuk proslosti, a ja vetrove iz tih krajeva nikada nisam
volela. Nikada...nikada ti nisam pevala pod prozorom. A tako sam silno
zelela...a znala sam i sta bih...
Ustala sam. Odgegala
sam se do susedne sobe. Pokupila cigarete. Opet sedim. Sada i
pusim...drustvo mi pravi dim...znas li da je plavicaste boje?
Sebicno
sam podelila sa cigaretom tisinu u svojoj sobi. Bez reci, bez lupkanja
mojih umornih prstiju po dirkama. Tisini i dalje prekida samo povremeni
okasneli putnik, koji juri kuci niz moju ulicu. Simpatcna je ovo ulica.
Ne, nije lepa. Daleko je od toga, ali u svoj toj svojoj pustosi i
obicnosti ima neku draz. Ima stanicu autobusku pod mojim prozorom. Ali
retko ima ljude...mozda vikendom po koji i zaluta...Sinoc sam
bezuspesno trazila ljude po ulicama vracajuci se sa drugog kraja grada.
Sedela sam naslonjena na prozor, praznog nocnog autobusa i gledala
opustosene ulice ovog velegrada. Tuzno je to...a ima ih toliko...ili je
to mozda pravo lice ovog grada? Senke se i ovako ne vide nocu...
Ne
verujem da cu jos dugo izdrzati. Obamrla sam. Telo mi je umorno, a
mozak vapi za tisinom. Samo njega veceras nisam uspela da napijem. On
je ostao trezan i pri cistoj sveti...opet dao izjavu za javnost...da
voli...vanzemljaka, crno-belog sa svoje planete. Mozda me i uhapse i bace
u tamnicu, ako vec nisam tamo...Svaki zlocin, kazu, pocinjen je iz
ljubavi...prema nekome ili necemu...moj zlocin je izgleda, ljubav
sama...
Zagrlicu
te...dozvolicu sebi da te imam. Prepusticu ti se i izbrisati se sa
spiska stanovnika ove planete, koja nema sarene oci...tvoj miris je
afrodizijak...eh, da i to smo nasledili od zivotinja. Tesko je to
priznati...Poljubicu te sada...
Gubim se lagano...
Do petka...