Ташино Стадо

Upravo sam izasla ispod tusa…ko zna koliko sam bila tamo. Sat, dva, mozda i vise…Volim kada mi se vrela voda sliva niz nago telo. Zatvorim oci i samo stojim tako i disem. Volim paru koju vrela voda ostavlja za sobom, taj dokaz vremenski. Volim da kada izadjem iz kade nadjem ogledalo, na ormaricu u kupatilu, zamagljeno...prekriveno misterijom. Volim da predjem rukom preko istog tada i da ugledam sebe...Obicno tu ispred njega stojim sama. Ono zuri u mene i ja u njega...dugo...

Cesto u poslednje vreme, dok praktikujem ovaj ritual, zamisljam kako stojis pored mene. Mozda, cak i dopustam da ogledalo izbrises i ti...cudno je...to da se nikada nije desilo, a opet, imam sliku u glavi. Kako je surovo sto sam toga ostala uskracena do sada...

Mislim da mi telo jos uvek isparava od vreline...koza mi je roze boje. Odavno nisam videla svoju kozu ovoliko belu, kao sada, tj. od kada sam na ovom ostrvu. Postala je bezivotno-prozirna. Nekako jezivo, mrtvacki bela. Moram da joj dam privida i malo zivosti...praznjenje bojlera je za sada jedini uspesan nacin...ali i sebican...volim tu vrelu vodu...Ne verujem da sam sa tobom ikada dovoljno dugo ostala pod tusem. Znas, onoliko dok ti se jagodice na prstima ne smezuraju...i sve pore na telu otvore...Nikada dovoljno...

Sedim, u sobi je potpuni mrak. Jedino svetlo je priguseni plavicasti odsjaj ekrana racunara...senke na mojim prstima…Pokusavam veceras da ostanem budna. Imam osecaj da nesto morem da zapisem. Me ne, jos bolje, zelim! I nisam lenja ovaj put...Zato pisem, letim, pokusavam da stignem svaku iskru koju moj mozak ispali. Belezim sve...i nije me stid...i ovako sam gola. Doduse postaje hladno...trebalo bi da se obucem, ili bar ogrnem bade mantil...Volim bade-mantile, narosito one velike, frotirske sa kapuljacom. Volim da se jos mokra, onako uparena umotam u isti, zavalim u krevet i opet disem...Kad malo bolje razmislim, ja strasno volim da disem. Ne verujem da iko daje dovoljno znacaja toj zivotnoj funkciji kao ja. Dapace, ne verujem da sam je ikada smatrala zivotnom funkcijom?! Zaboga, ja stvarno volim SAMO da disem. I to je to. To je kraj, to je i pocetak…Volim svoju ruku na tvom stomaku...kako voajerski docekuje i ispraca vazduh iz tvojih pluca…ne suvise blizu, a ni previse daleko…

Svrbi me nos…mrzi me da se pocesem. Pustam osecaj da traje. I ovako nema nikoga da me udari tri puta po ruci. Koliko je suludo sto bih volela i da osetim da me udaris?! Da li ja stvarno bih sa tobom probala sve? Udahnula sam. Bas onako duboko, pomalo tesko i setno. Ne secam se da sam udahnula ovako ikada sa tobom. A i zasto bih? Nije bilo razloga. Znam kako volim da disem sa tobom...kada me iznenada stegnes, oboma dah zastane...cula se nakostrese, pogledi sretnu...sve gori...i dalje ne disem...Ok, izdahnula sam...radim jos uvek...pitam se da sam sat, da li bih ikada pokazivala tacno vreme?

I dalje sedim...to je vise suvise nego ocigledno. Pricala bih ti...o bitnim i nebitnim stvarima, o tome zasto su meni bitne i zasto nikada ne pricam o njima...osim sa tobom. O nama ti ne bih pricala. Ne umem. Ne umem da pretocim u reci nesto, nesto sto i srce zbunjuje svakodnevno. Nesto sto je toliko svoje da mu ne trebam ja da bih ga ucinila stvarnim. Ili mozda gresim? Mozda ga samo ti i ja svojim prisustvom cinimo stvarnim. Toliko, da je mitoloske prirode? Opet, to mu daje prizvuk proslosti, a ja vetrove iz tih krajeva nikada nisam volela. Nikada...nikada ti nisam pevala pod prozorom. A tako sam silno zelela...a znala sam i sta bih...

Ustala sam. Odgegala sam se do susedne sobe. Pokupila cigarete. Opet sedim. Sada i pusim...drustvo mi pravi dim...znas li da je plavicaste boje?

Sebicno sam podelila sa cigaretom tisinu u svojoj sobi. Bez reci, bez lupkanja mojih umornih prstiju po dirkama. Tisini i dalje prekida samo povremeni okasneli putnik, koji juri kuci niz moju ulicu. Simpatcna je ovo ulica. Ne, nije lepa. Daleko je od toga, ali u svoj toj svojoj pustosi i obicnosti ima neku draz. Ima stanicu autobusku pod mojim prozorom. Ali retko ima ljude...mozda vikendom po koji i zaluta...Sinoc sam bezuspesno trazila ljude po ulicama vracajuci se sa drugog kraja grada. Sedela sam naslonjena na prozor, praznog nocnog autobusa i gledala opustosene ulice ovog velegrada. Tuzno je to...a ima ih toliko...ili je to mozda pravo lice ovog grada? Senke se i ovako ne vide nocu...

Ne verujem da cu jos dugo izdrzati. Obamrla sam. Telo mi je umorno, a mozak vapi za tisinom. Samo njega veceras nisam uspela da napijem. On je ostao trezan i pri cistoj sveti...opet dao izjavu za javnost...da voli...vanzemljaka, crno-belog sa svoje planete. Mozda me i uhapse i bace u tamnicu, ako vec nisam tamo...Svaki zlocin, kazu, pocinjen je iz ljubavi...prema nekome ili necemu...moj zlocin je izgleda, ljubav sama...

Zagrlicu te...dozvolicu sebi da te imam. Prepusticu ti se i izbrisati se sa spiska stanovnika ove planete, koja nema sarene oci...tvoj miris je afrodizijak...eh, da i to smo nasledili od zivotinja. Tesko je to priznati...Poljubicu te sada...

Gubim se lagano...

Kao prvo verovatno moram da se izvinem svima sto sam nestala bez traga i glasa. (kao da vam je uopste stalo:)) Elem, s obzirom da je vas virtuelni prijatelj trenutno u potpunom haosu, sto vremenskom, sto prostornom, nadam se da cete mu oprostiti...

Zasto me nema? Ne stizem...I kad imam vremena, ne mogu da smirim prste da ne izlupaju nesto po tastaturi reda radi. Zivot mi se lagano pretvara u pakao, a zamislite NEMA BEBE :) Dakle nije ni to. Verovatno sam samo ja i moja neopisiva lenjost problem. Valja, takvi smo mi lavovi...sto rece moja majka, koja je jedno vreme morala da zivi sa dva ovakva "jebo vas ko vas napravi takve!". Zena je potpuno u pravu...

Dakle, s obzirom da zivim u trulome kapitalizmu, i pokusavam da se prilagodim svim njegovim pravilima, trpi moje slobodno vreme i zadovoljstvo...desava se...

Ali evo, ako mi pomogne jos malo ovog razuma sto mi je preostalo, uz malo podrske, potrudicu se da vas obradujem bar jednom nedeljno sa po nekom toplom i smislenom recju...do tada, zelim vam slatke snove gde god bili...

Tash 

Sedim u jedan sat po ponoci u basti, iza stare vremesne kuce i slusam zricke. Svetla neona zamenila svece, a poglede zarobilo nebo. Sedim  i potvrdjujem postojanje sebe. Njisem se lagano u ritmu srca i uzivam...

Vise nego tuce brojeva i ti si tu...

Glup razgovor, krajnje glup, uzivamo i u tisini osmeha. Reci su nebitne, srca govore za sebe...prica plovi...I opet reci povremene, neverica i delirijum srece...Danas, da danas ce se sve vratiti na svoje, moje i tvoje...Osecam te svakim treptajem tvojih glasnih zica. Osecas me svakim mojim bezuspesnim pokusajem da produzim razgovor. Kome se i ti smejes i mene bodris...da trajemo...

Moram reci i rekoh “cao”. Jedan klik i promena trake. Evo mene ponovo u praznoj basti pod, sjajem sveca, zamisljena vise nego obicno, pitam se...? Da li dovoljan samo glas da pokrene ljuljasku srece...?

Nikada kao klinka nisam mastala o velikoj ljubavi. Odnosi medju ljudima su mi uvek izgledali kao nesto sto moze da se rezira ili da se pobegne od. Secam se pocetnih koraka, opipavanja moci dok sam isprobavala granice do kojih mogu da idem. Na obe strane. i da usrecim, zadovoljim ali i da povredim, osakatim. Smesno mi je sada to sve. i moja hladnoca i moje pretvaranje strasti u osmeh koji pada niz lice cim okrenem ledja…

Uvek sam htela sve i odma'. Sve sto mi je bilo ponudjeno uvek mi je bilo malo. Znala sam da moze vise. Ne znam kako, ali neki mali crv-osecaj je uvek bio tu. Znala sam da postoji neko ko mene moze da pokrene kao i ja sve njih. Ali ga tada nisam srela…

Smesno mi je sto sve moje “velike” ljubavi su zaista to i bile. Ako ne meni onda nekome. Pa samim tim i ne bih smela da ih omalovazavam. A opet…

Prvi put kad sam nekome rekla da ga volim, uradila sam to iz ciste znatizelje, zelje da vidim reakciju, svesna moci koju dobijam posle. Cudno je to, tj. taj osecaj koji nema mesta, ni ikakvo racionalno objasnjenje.

Dugo posle toga nisam rekla da volim u bilo kom obliku. Pa cak vise ni iz razloga da iskoristim situaciju. Krila sam se i usvojila termin “recima tu nije mesto”, ponavljala sam i sazivela se sa tim. Ne mogu reci ni da sam se ubedila u isto, jer ne verujem da sam koristila tu vrstu emotivne inteligencije pri sazivljavanju sa istim. Lako je, avangardno, duboko moze da se shvati i pronadje mu smisao u besmislu…A na to svi padamo…

Secam se kako sam jednom osmehom, naslonjena na haubu kola pokusavala da pobegnem odgovoru “a ti mene?” ili kada sam stavljala prst preko usana koje su htele da izgore. Secam se ispisanih reci koje su ih bacale u zaborav i nistavnost vremena koje ih je sve teralo u prezir. Gde sam ja sve bila trazeci da mene neko, nesto, natera da tako sagorim…

Jednom sam plakala zato sto mi je neko poverovao da i ja njega volim. Sto je najsmesnije ja ne verujem ni da je on mene voleo. Boze, kako smo samo oboje igrali istu igru! Smejurija…Cudna je zelja ustvari. Sposobna je da nas izdrogira do neverovatnih granica trpeljivosti bola. Granica bola postaje zelja…