Ташино Стадо

Moj zivot je zaista nista vise od obicnog pletenja. Mozda je takav bilo koji drugi zivot. Pletenje - pocnes, pletes vredno i naporno red po red, petljas, paras, mesas vunice i taman kad mislis da ces uspeti uglaviti rukav, neko tvoj rad raspara, ili shvatis da je taj rad upravo izasao iz mode. Ili ako cak i uspes da pletenje privedes kraju, tada shvatis da moras poceti jos jedno pletenje, jer ono postaje rutina i ti zapravo dovedes sebe u fazu da vise ne mozes da zivis bez pletenja i tada svaki dan pocinje da ti lici na pletenje. Pocnes da trosis neverovatne sume novca na modne casopise koji propagiraju pletenje i rucni rad, pocnes da sa prijateljima diskutujes o tome ili da razmenjujes mustre, pocnes da sakupljas vunuce svih mogucih boja i dezena, zatim nastavis da pletes sebi, svojim ukucanima i bliskim prijateljima. Prepustis se toku vremena i pletes li pletes. Zaboravis na sve ostale radosti zivota. Zaboravis na svoj unutrasnji glas razuma koji te zove da se vratis pameti. Ne. Ti ga ne slusas. Ti pletes i pletes. Drugi ljudi se vencavaju i radjaju decu, ali ne i ti. Ti pletes. Ljubomorne zene ubijaju svoje neverne muzeve - ti pletes; neko ti se udvara - ti ga i ne primecujes - pletes; umiru ti daleki rodjaci, ali ti ne odlazis na sahrane jer nemas vremena - pletes. U svetu upravo pocinje III Svetski Rat, a ti pletes ko lud da stvoris zalihe vune i pletiva za teske ratne dane i naravno, pletes. Ceo svet se jebe sve u sesnaest, ali ne i ti- ti pletes.

 (Dalje)

Zvao se cuvarem tudjih snova.
Dok su ulice spavale, gasio je lampe da im ne narusavaju san.

Dok su lampe spavale, molio je ulice da se utisaju, da ih ne probude.

On je bio budan.

Samo je to bio. Vecito budan. Cuvar tudjih snova.

Pokusavao je da nacrta zatvorene oci. Pokusavao je da komponuje melodiju sna.
Pokusavao je. Bez uspeha...
I dalje...iz noci u noc...

Njegove su oci bile otvorene. Njegov je dan bio dug. Njegova ceznja beskrajna. Na svetu nije bilo nikoga sem spavaca.

A jedna budna ruka koja bi ga primila u zagrljaj, znacila bi sve. Jednu budnu ruku nije mogao da nadje.

Predavao se. Nije vise brinuo za tudje snove.

Promenio je ime. Nije zeleo, nije mogao vise.

Sedeo je i gledao tacku na horizontu. Dugo. Kroz svetlost, rosu, oblake, gledao je tacku na horizontu.

Dok jednog dana nije shvatio da je i ona, sve ovo vreme, kroz istu svetlost, kroz istu maglu, kroz iste oblake, gledala u istom pravcu.

Gledala je istu tacku na horizontu, istim budnim ocima.

Odmah joj je rekao sve. Bio je svestan tuge i nade, radosti i neverice nastanjenih u njegovom glasu.

Ona je i dalje gledala svoju tacku na horizontu.

Ponovio je.

Trebalo mu je tako malo. Njena, budna, ruka, zagrljaj... I dostigao bi taj, tako nedostizan, san.

Napeto je posmatrao.

Njene su oci, samo na trenutak, ozivele.

Lice se opustalo.

Ruke su klonule.

I Ona Je,
Vecito Budna,
Bas U Tom Trenutku Njegove Nesanice...
Zaspala.

cao narode,

kao sto vidim niste me se uzeleli, stvari i dalje teku svojim tokom i bez mene:) lepo je to i tako i treba. ja samo da se prijavim malobrojnom auditorijumu, da zbog boravka u rodnoj grudi poslednjih par dana nisam bila prisutna i obecavam skoro javljanje i izvestavanje sa kratkog, ali dinamicnog boravka u nasem lepom glavnome gradu...

 

do skorog pisanja... 

 

tasha 

Smisao zivota se moze definisati kao vecno "bauljanje" na staklenim nogama u zelji da dohvatis sve sto je nejasno i sto nema neku preciznu formu tj. upravo ono sto nisi nikada mogao da nadjes ni u jednom prirucniku, knjizi, ono sto nikada nisi mogao da cujes ni od jednog mudraca, ono sto si uvek i samo ti pomislio da uradis a nikad se nisi usudio jer to nikada niko, (ili jako mali broj ljudi), nikada nije uradio pre tebe. Smisao je u stvaranju neceg sasvim novog i originalnog?!

Smisao zivota je postavljanje sopstvenih pravila po kojima ces da se vodis, ali znaces da je to ono sto si ti hteo i nikada neces doci u situaciju da zbog toga zalis jer si ti, i jedino ti bio kreator sopstvenog puta.

Sve sto je vec unapred sazvakano i oprobano od strane drugih nam daje iluziju smisla jer i u tom slucaju, na kraju krajeva, mi smo samo obicni konzumanti necega sto je vec vidjeno, oprobano. Da li ikada imas osjecaj da si i sam proizvod besmisla, jer si od rodjenja pa do dana danasnjeg svoj zivot prepustio nekom drugom da ga vodi: porodici, drzavi, rodbini, normama i pravilima, drustvu, okruzenju, medijima itd.

Ne, smisao neces naci cak iako ti budes prvi koji je nesto probao.  Zbog toga covek najzad nije srecan ni kad kupi auto veci i bolji nego sto je imao, kad kupi kucu vecu nego od one koja mu je potrebna, kad proba sve ono sto mu je drugi vec stvorio, kada pocne da gomila bilo sta i sto je najgore ostavlja u zalihe sve ono sto mu mozda nikada nece ni biti potrebno.

Smisao se nalazi onoga trenutka kada budes sam taj koji je stvorio nesto sto nikada niko nije do tada, kad si rekao nesto sto niko nije rekao do tada, kada si pomogao coveku a da od njega nista nisi ocekivao zauzvrat...

 (Dalje)

Life is not about the breaths we take; It is about the moments that take our breath away.

Knjige kazu, “ona je radila to zbog tih i tih razloga”. Zivot kaze, “Ona je uradila to”. Knjige nam daju potpuno objasnjenje pojava oko nas, ali zivot ne. Zato me ne cudi sto neki ljudi vise vole knjige. Knjige imaju smisla. Jedini problem je sto u njima zivot nekih drugih ljudi ima smisla, ali nikada tvoj sopstveni.

Vise mozes biti usamljen sa ljudima koji te okruzuju, nego kada si sam. Cak i kada si okruzen ljudima koji te vole.

»Da li si se ikada zapitao, zapitao zasto je nocno nebo uvek tako mracno i zlokobno? Sa nekolicinom oblaka tamo i ovde i mesecom koji svetloscu dominira. Mozda je tmina u nasim dusama, sto ispunjava sve praznine i rupe,  tamnija nego i najmracniji prazan prostor. A mozda samo postoji, ne da bi o njoj razmatrali ja i ti. Zato, ostavimo je da jednostavno pociva u miru.«

Svi muskarci i zene su rodjeni da zive, pate i umiru. Ono sto nas cini svojima su snovi, bez obzira da li su oni snovi o dozivljenim ili nedozivljenim stvarima, i nacin na koji ih ostvarujemo…Mi ne biramo da budemo rodjeni. Ne biramo ni roditelje. Ne biramo istorijsku epohu, niti zemlju u kojoj cemo se roditi ili okolnosti pod kojima cemo biti odgajani. Mi cak i ne biramo da umremo, barem ne vecina nas, niliti biramo vreme i nacin na koji ce se to desiti. Ali u ovom izobilju nemogucnosti izbora, mi ipak biramo kako cemo ziveti.

Veruj u cuda…ali ih ne ocekuj…

Ako se smejes kada nikoga nema oko tebe…to i zaista osecas…

Vreme prolazi u momentima. Momenti, jureci pored nas, definisu put zivota. Koliko retko zastanemo da ispitamo taj put? Da sagledamo razloge zasto se stvari oko nas desavaju. Da razmotrimo da li put kojim idemo je nas licno ili neki u koji smo uvuceni zatvorenih ociju. Ali sta i ako se zaustavimo? Da uzmemo zalihu svakog dragocenog momenta pre nego sto prodje. Da li cemo videti sva beskrajna racvanja na putu koji uoblicuju nase zivote? I sagledavajuci sve izbore koje smo napravili…izabrati drugi put?

Ipak…Svaki zivot bez obzira koliko dugacak i kompleksan moze biti, sacinjen je od samo jednog momenta – momenta u kome covek spozna, jednom za svagda, ko je on ustvari.

Nisam verovala u sudbinu. Sada i verujem do izvesne granice. Mi mozemo imati nezavisne misli i praviti sopstvene odluke, ali ipak smo u velikoj meri kontrolisani (ili ograniceni) svetom koji nas okruzuje. Ipak, ako to sve sagledas u drugacijem svetlu, shvatices da bas TI mozes biti necija sudbina. Mozes biti taj odlucujuci faktor koji kontrolise neciji zivot.

Kreativan Suicid (KS) je zaista moje mocno oruzje da druge drzim na lancu. Neko koristi sex, novac, polozaj, telohranitelje ili pse, ali ne i ja. Ja koristim KS da druge drzim u pokornosti. To je moje mocno oruzje protiv neprijatelja. KS je moj bedem, moja snaga, moj pas cuvar, moja uteha i spas, moj ljubavnik u sparnim nocima, moje platezno sredstvo, moja vizit karta, moja licna karta i pasos, moja preokupacija u dosadnim danima, moja vecera i dorucak, moj prijatelj na kojeg uvek mogu da se oslonim. KS je bolji od svih stvari koje kratko traju. Bolji je od TV programa ili igara na srecu, bolji je i od mase drugih stvari koje su dobre (hladan tus posle burno provedene noci, res pecena snicla sa salatom i jagode za desert, cigareta posle ma znate vec cega). Jednostavno KS je uvek tu i uvek spreman (ever - ready). Nista slicno na ovom svetu ne postoji. I sto je najvaznije nije ni skup. On je jednostavno toliko dobar da ni nema cenu. 

Vise puta mi je padalo napamet da primenim KS u praksi. Obicno mi za njegovo koriscenje treba necije prisustvo (ako cu vec da se ubijem onda da to barem neko gleda), zbog dramskog naboja i srecnog raspleta cele price, (zavrsavam u bolnici gde se lekari bore za moj zivot i resavaju misteriju KS-a). Osoba koja bi prisustvovala izvrsenju KS-a nije toliko bitna. To moze biti slucajni prolaznik koji se tu zatekao, postar ili prvi komsija, ali pozeljno je da to ne bude clan porodice ili blizi rodjak, uglavnom zbog toga sto prisustvo takve personae gratae moze izazvati osecaj srama ili krivice, a to nikako ne ide uz KS. Nepoznata osoba po mogucstvu treba biti osoba u koju ste bili zaljubljeni, (da je vas KS podseti na tu ljubav), ili osoba koju trenutno volite, (da gestom vaseg KS - a zapravo shvati koliko je volite i koliko jako biste zeleli da i ona to isto uradi, ili da vas spase u poslednjem trenutku uz bujicu suza i emotivnih izjava vernosti). Jedan od scenarija dobrog izvrsenja KS - a, bi izgledao nekako ovako:

 (Dalje)

Scena prva...

Mrzim utorke, priznajem. Ima nesto u tom totalno nebitnom danu u nedelji sto me uzasava. Uvek se trudim da izbrisem taj dan, da ne razmisljam o njemu. Niti je tamo niti je ovamo, a nije ni ovde, ni danas... Technorati Profile

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на www.blog.rs и можете почети са блоговањем