Ташино Стадо

povratak iz mrtvih...

Svastara... — Autor tasha @ 16:29

cao narode,

kao sto vidim niste me se uzeleli, stvari i dalje teku svojim tokom i bez mene:) lepo je to i tako i treba. ja samo da se prijavim malobrojnom auditorijumu, da zbog boravka u rodnoj grudi poslednjih par dana nisam bila prisutna i obecavam skoro javljanje i izvestavanje sa kratkog, ali dinamicnog boravka u nasem lepom glavnome gradu...

 

do skorog pisanja... 

 

tasha 


Smisao života...

Svastara..., Zivot... — Autor tasha @ 11:48

Smisao zivota se moze definisati kao vecno "bauljanje" na staklenim nogama u zelji da dohvatis sve sto je nejasno i sto nema neku preciznu formu tj. upravo ono sto nisi nikada mogao da nadjes ni u jednom prirucniku, knjizi, ono sto nikada nisi mogao da cujes ni od jednog mudraca, ono sto si uvek i samo ti pomislio da uradis a nikad se nisi usudio jer to nikada niko, (ili jako mali broj ljudi), nikada nije uradio pre tebe. Smisao je u stvaranju neceg sasvim novog i originalnog?!

Smisao zivota je postavljanje sopstvenih pravila po kojima ces da se vodis, ali znaces da je to ono sto si ti hteo i nikada neces doci u situaciju da zbog toga zalis jer si ti, i jedino ti bio kreator sopstvenog puta.

Sve sto je vec unapred sazvakano i oprobano od strane drugih nam daje iluziju smisla jer i u tom slucaju, na kraju krajeva, mi smo samo obicni konzumanti necega sto je vec vidjeno, oprobano. Da li ikada imas osjecaj da si i sam proizvod besmisla, jer si od rodjenja pa do dana danasnjeg svoj zivot prepustio nekom drugom da ga vodi: porodici, drzavi, rodbini, normama i pravilima, drustvu, okruzenju, medijima itd.

Ne, smisao neces naci cak iako ti budes prvi koji je nesto probao.  Zbog toga covek najzad nije srecan ni kad kupi auto veci i bolji nego sto je imao, kad kupi kucu vecu nego od one koja mu je potrebna, kad proba sve ono sto mu je drugi vec stvorio, kada pocne da gomila bilo sta i sto je najgore ostavlja u zalihe sve ono sto mu mozda nikada nece ni biti potrebno.

Smisao se nalazi onoga trenutka kada budes sam taj koji je stvorio nesto sto nikada niko nije do tada, kad si rekao nesto sto niko nije rekao do tada, kada si pomogao coveku a da od njega nista nisi ocekivao zauzvrat...

 (Dalje)

Nabacane nedeljne misli...

Svastara..., Zivot... — Autor tasha @ 18:21

Life is not about the breaths we take; It is about the moments that take our breath away.

Knjige kazu, “ona je radila to zbog tih i tih razloga”. Zivot kaze, “Ona je uradila to”. Knjige nam daju potpuno objasnjenje pojava oko nas, ali zivot ne. Zato me ne cudi sto neki ljudi vise vole knjige. Knjige imaju smisla. Jedini problem je sto u njima zivot nekih drugih ljudi ima smisla, ali nikada tvoj sopstveni.

Vise mozes biti usamljen sa ljudima koji te okruzuju, nego kada si sam. Cak i kada si okruzen ljudima koji te vole.

»Da li si se ikada zapitao, zapitao zasto je nocno nebo uvek tako mracno i zlokobno? Sa nekolicinom oblaka tamo i ovde i mesecom koji svetloscu dominira. Mozda je tmina u nasim dusama, sto ispunjava sve praznine i rupe,  tamnija nego i najmracniji prazan prostor. A mozda samo postoji, ne da bi o njoj razmatrali ja i ti. Zato, ostavimo je da jednostavno pociva u miru.«

Svi muskarci i zene su rodjeni da zive, pate i umiru. Ono sto nas cini svojima su snovi, bez obzira da li su oni snovi o dozivljenim ili nedozivljenim stvarima, i nacin na koji ih ostvarujemo…Mi ne biramo da budemo rodjeni. Ne biramo ni roditelje. Ne biramo istorijsku epohu, niti zemlju u kojoj cemo se roditi ili okolnosti pod kojima cemo biti odgajani. Mi cak i ne biramo da umremo, barem ne vecina nas, niliti biramo vreme i nacin na koji ce se to desiti. Ali u ovom izobilju nemogucnosti izbora, mi ipak biramo kako cemo ziveti.

Veruj u cuda…ali ih ne ocekuj…

Ako se smejes kada nikoga nema oko tebe…to i zaista osecas…

Vreme prolazi u momentima. Momenti, jureci pored nas, definisu put zivota. Koliko retko zastanemo da ispitamo taj put? Da sagledamo razloge zasto se stvari oko nas desavaju. Da razmotrimo da li put kojim idemo je nas licno ili neki u koji smo uvuceni zatvorenih ociju. Ali sta i ako se zaustavimo? Da uzmemo zalihu svakog dragocenog momenta pre nego sto prodje. Da li cemo videti sva beskrajna racvanja na putu koji uoblicuju nase zivote? I sagledavajuci sve izbore koje smo napravili…izabrati drugi put?

Ipak…Svaki zivot bez obzira koliko dugacak i kompleksan moze biti, sacinjen je od samo jednog momenta – momenta u kome covek spozna, jednom za svagda, ko je on ustvari.

Nisam verovala u sudbinu. Sada i verujem do izvesne granice. Mi mozemo imati nezavisne misli i praviti sopstvene odluke, ali ipak smo u velikoj meri kontrolisani (ili ograniceni) svetom koji nas okruzuje. Ipak, ako to sve sagledas u drugacijem svetlu, shvatices da bas TI mozes biti necija sudbina. Mozes biti taj odlucujuci faktor koji kontrolise neciji zivot.


Kreativan Suicid (KS)

Svastara... — Autor tasha @ 10:33
Kreativan Suicid (KS) je zaista moje mocno oruzje da druge drzim na lancu. Neko koristi sex, novac, polozaj, telohranitelje ili pse, ali ne i ja. Ja koristim KS da druge drzim u pokornosti. To je moje mocno oruzje protiv neprijatelja. KS je moj bedem, moja snaga, moj pas cuvar, moja uteha i spas, moj ljubavnik u sparnim nocima, moje platezno sredstvo, moja vizit karta, moja licna karta i pasos, moja preokupacija u dosadnim danima, moja vecera i dorucak, moj prijatelj na kojeg uvek mogu da se oslonim. KS je bolji od svih stvari koje kratko traju. Bolji je od TV programa ili igara na srecu, bolji je i od mase drugih stvari koje su dobre (hladan tus posle burno provedene noci, res pecena snicla sa salatom i jagode za desert, cigareta posle ma znate vec cega). Jednostavno KS je uvek tu i uvek spreman (ever - ready). Nista slicno na ovom svetu ne postoji. I sto je najvaznije nije ni skup. On je jednostavno toliko dobar da ni nema cenu. 

Vise puta mi je padalo napamet da primenim KS u praksi. Obicno mi za njegovo koriscenje treba necije prisustvo (ako cu vec da se ubijem onda da to barem neko gleda), zbog dramskog naboja i srecnog raspleta cele price, (zavrsavam u bolnici gde se lekari bore za moj zivot i resavaju misteriju KS-a). Osoba koja bi prisustvovala izvrsenju KS-a nije toliko bitna. To moze biti slucajni prolaznik koji se tu zatekao, postar ili prvi komsija, ali pozeljno je da to ne bude clan porodice ili blizi rodjak, uglavnom zbog toga sto prisustvo takve personae gratae moze izazvati osecaj srama ili krivice, a to nikako ne ide uz KS. Nepoznata osoba po mogucstvu treba biti osoba u koju ste bili zaljubljeni, (da je vas KS podseti na tu ljubav), ili osoba koju trenutno volite, (da gestom vaseg KS - a zapravo shvati koliko je volite i koliko jako biste zeleli da i ona to isto uradi, ili da vas spase u poslednjem trenutku uz bujicu suza i emotivnih izjava vernosti). Jedan od scenarija dobrog izvrsenja KS - a, bi izgledao nekako ovako:

 (Dalje)

San...

Svastara... — Autor tasha @ 22:21
Scena prva...
K'o i u mnogim svojim pricama, lezala sam. Lezala sam tu tako, i vrebala pravi trenutak da srucim bujicu pogrdnih, ruznih i bezobraznih reci u lice jednom podbulom strancu koji me je upravo sapleo.

Scena druga...
On je drzao na uzici vezanog psa marke "dorcolski gonic dvadesetsestica", a ja sam se teatralno pridigla i postavila strancu prvo, jedino i poslednje pitanje:
- Ko si ti?

Scena treca...
Odgovorio je:
- I'm a voice from your head.
- What ?! - bila sam zbunjena, uplasena i mrzovoljna za razgovor na stranom jeziku, pa sam okrenula glavu na drugu stranu, a stranac je presao preko ulice i sapleo devojku koja je, isto kao i ja, nosila svoju savest u papirnoj kesi pod miskom...

Lažni moral

Zivot... — Autor tasha @ 21:10

Muka mi je od laznog morala, od konvencija. Jezim se od svih tih "trebalo bi da"/"morao bi da". Ne mogu, necu, necu!

A opet ne mogu da se ne zapitam...Ako je destrukcija toliko losa, zasto svi filmovi govore o njoj? Ako je prevara toliko ruzna, zasto svi vise vole da budu neverni? Uostalom, sta bi nam se desilo ako bismo govorili samo istinu? Ironija je da bismo bili usamljeniji nego ikada, nesrecniji nego sada. Znaci li to da treba lagati, varati, unistavati ako zelimo da budemo srecni? A svi to zelimo, zar ne? Sve je tako jednostavno....

What if scenario...

 (Dalje)

Apsolutno traganje za savrsenstvom...

Pesme — Autor tasha @ 16:26

Kotrljam se vec godinama za samom sobom,
trazeci suigraca u igri plakanja.
Postajem umorna i vec pomalo nesigurna u sliku
onoga sto trazim...
A izgledalo je tako blizu...
Boje su izbledele i jedva se naziru obrisi vremenskih slika u mojoj glavi.

Kotrljam se vec godinama bezeci od same sebe, 
trazeci kutiju u koju mogu da stanem.
Vreme mi je postalo usko, a prostor prolazan...
...bojim se...
Saputnika vise nema, peroni su ostali pusti,
cak je i pisak lokomotive nestao u nekoj drugoj dimenziji...
zauvek...trazeci bolji odjek.

 (Dalje)

Kap puna zelje...

Pesme — Autor tasha @ 00:15
demoni me polako zaboravljaju
u zvuku mojih stopa ne cuje se vise a-mol osvete
samo tepih protkan secanjima

pokoji miris
i pokoji pogled
pokoji zvuk
i kap puna zelje
sto klizi mi niz lice


 (Dalje)

Zapravo mrzim utorke...

Svastara... — Autor tasha @ 15:06
Mrzim utorke, priznajem. Ima nesto u tom totalno nebitnom danu u nedelji sto me uzasava. Uvek se trudim da izbrisem taj dan, da ne razmisljam o njemu. Niti je tamo niti je ovamo, a nije ni ovde, ni danas...

Ma ko zna zasto ovo pisem, a uostalom i nije utorak...

Sta vi mislite? Imate li dane koje vise/manje volite, ili sam ja stvarno danas zaludna???

Ups, telefon...sad cu da se vratim...

Technorati Profile

Intoksinirana studija jednog popodneva

Zivot... — Autor tasha @ 16:23

Evo opet to radim. Sedim kao starac u svojim invalidskim kolicima i kao da nemam DANAS, vraćam se unazad i tražim isnpiraciju da nastavim dalje. Motam, premotavam, prevrćem i presipam. OK, dobro ima šta i da se kaže ali zar je stvrano moje JUČE mnogo bitnije od DANAS? Zar moraju postojati dani u kojima je samo-preispitivanje neophodno ili je to sve čista doza pozitivnog fiksa nekih srećnijih trenutaka? Škripim zubima, čujem ih, za trenutak mi je taj zvuk preklopio zvuk misli. Ah evo ih ponovo...

¨Izvinite gospođice na čemu ste vi?¨

¨Ko si bre sad pa ti?¨ - užurbano se okrećem i tražim izvor krajnje idiotsko provokativnog pitanja.

¨Recimo da u ovom momentu to i nije toliko bitno, ali da ti pomognem daću ti nagoveštaj, znamo se odavno.¨ I dalje šaram pogledom oko sebe, ali nikoga nema, polako počinjem da verujem da ludim. övo mora da je glas iz moje glave onda¨- smejem se i nastavljam da kuckam lagano. ¨Vidiš da nije bilo teško¨: Tajac, sada već nisam sigurna, možda ja i jesam luda, ovo je definitivno poslednji dokaz.

Beograd, 12.5.2004.


Tebi...

Zivot... — Autor tasha @ 05:02

Sinoc je jedna devojka cekala. U ruci je drzala pismo. Prosmatrala sam je dok je nervozno premestala tezinu sa jedne na drugu nogu. Bezrazlozni pogledi na kazaljke iako je vise nego svesna da on/ona kasni. Uzurbani pogledi, koji su se nastavljali u sve manjim i manjim intervalima. Ne znam koliko je tu stajala pre nego sto su se nasi zivoti sreli te veceri, ali je neumoljivo nastavila da ceka dugo u noc. Cekala sam i ja. Sto iz radoznalosti sto iz puke ljudske zelje za happy end-om. Kisa je pocela da pada a nas dve smo i dalje cekale...

Kisa je sve jace padala ali ona kao da nije marila. Delovala je cak donekle veoma ponosno. Stekla sam utisak da ce se ovo cekanje isplatiti, da je neko vredan i njenog i mog vremena provedenog na kisi. A onda, iznenada ona je bez uzdaha i ikakve reakcije odlucila za obe. Zguzvala je pismo i bacila ga pored nogu. Okrenula se naglo i nastavila niz mracnu ulicu. U trenutku htedoh da je zaustavim, bacih pogled ka njenim ocima ne bi li je pozvala da je ohrabrim da saceka jos malo, doci ce ne idi...Zar ti ovo zajednicko vreme provedeno zajedno ni malo nije znacilo, pa makar kao podstrek da istrajes, da verujes, da trajes?


 (Dalje)

Sta radite kad ne mozete da spavate?

Svastara... — Autor tasha @ 23:32
Patite li od insomnije...?


Kisa...

Ljubav — Autor tasha @ 22:50
I kada opet padne kisa
i sliju mi se uspomene preko umornog lica
plakacu kroz smeh ociju uprtih u nebo...

Hvala ti...

Volim te?

Ljubav — Autor tasha @ 22:46

Nikada kao klinka nisam mastala o velikoj ljubavi. Odnosi medju ljudima su mi uvek izgledali kao nesto sto moze da se rezira ili da se pobegne od. Secam se pocetnih koraka, opipavanja moci dok sam isprobavala granice do kojih mogu da idem. Na obe strane. i da usrecim, zadovoljim ali i da povredim, osakatim. Smesno mi je sada to sve. i moja hladnoca i moje pretvaranje strasti u osmeh koji pada niz lice cim okrenem ledja…

Uvek sam htela sve i odma'. Sve sto mi je bilo ponudjeno uvek mi je bilo malo. Znala sam da moze vise. Ne znam kako, ali neki mali crv-osecaj je uvek bio tu. Znala sam da postoji neko ko mene moze da pokrene kao i ja sve njih. Ali ga tada nisam srela…

Smesno mi je sto sve moje “velike” ljubavi su zaista to i bile. Ako ne meni onda nekome. Pa samim tim i ne bih smela da ih omalovazavam. A opet…

Prvi put kad sam nekome rekla da ga volim, uradila sam to iz ciste znatizelje, zelje da vidim reakciju, svesna moci koju dobijam posle. Cudno je to, tj. taj osecaj koji nema mesta, ni ikakvo racionalno objasnjenje.

Dugo posle toga nisam rekla da volim u bilo kom obliku. Pa cak vise ni iz razloga da iskoristim situaciju. Krila sam se i usvojila termin “recima tu nije mesto”, ponavljala sam i sazivela se sa tim. Ne mogu reci ni da sam se ubedila u isto, jer ne verujem da sam koristila tu vrstu emotivne inteligencije pri sazivljavanju sa istim. Lako je, avangardno, duboko moze da se shvati i pronadje mu smisao u besmislu…A na to svi padamo…

Secam se kako sam jednom osmehom, naslonjena na haubu kola pokusavala da pobegnem odgovoru “a ti mene?” ili kada sam stavljala prst preko usana koje su htele da izgore. Secam se ispisanih reci koje su ih bacale u zaborav i nistavnost vremena koje ih je sve teralo u prezir. Gde sam ja sve bila trazeci da mene neko, nesto, natera da tako sagorim…

Jednom sam plakala zato sto mi je neko poverovao da i ja njega volim. Sto je najsmesnije ja ne verujem ni da je on mene voleo. Boze, kako smo samo oboje igrali istu igru! Smejurija…Cudna je zelja ustvari. Sposobna je da nas izdrogira do neverovatnih granica trpeljivosti bola. Granica bola postaje zelja…


Powered by blog.co.yu

Counter
Counter