Ташино Стадо

Dan koji je prethodio najdužoj noći na svetu je bio predug… Činilo mi se da šta god uradila, nisam nikako mogla da ga se otarasim. Nije mi to uspevalo ni sa mojim roditeljima, koji su zaposeli jednu sobu u stanu i odande gundjali kroz zatvorena vrata...

Opet sam zaspala obučena... Prvo sunčano jutro posle nedelju dana sivila. Nervozno klatim i cupkam nogama, hladno mi je. Nasuprot moje hladnjikave prevelike sobe, na poslu imam slučaj podivljalog radijatora, koji je objavio viteški rat zimi u sred proleća. Jako je simpatičan, zovem ga Milan Toplica. Mogu da mu pridjem samo u bikiniju. A mozda je, jednostavno, perverzan?

Svakodnevno se susrecem sa antropomorfozom neživih stvari i elemenata. Šta to govori o ovom svetu ako niske strasti jednog neuspelog eksperimenta Prirode imaju tako dalekosežan uticaj? Sigurna sam da je i to opisano negde u Bibliji...

Smisao zivota se moze definisati kao vecno "bauljanje" na staklenim nogama u zelji da dohvatis sve sto je nejasno i sto nema neku preciznu formu tj. upravo ono sto nisi nikada mogao da nadjes ni u jednom prirucniku, knjizi, ono sto nikada nisi mogao da cujes ni od jednog mudraca, ono sto si uvek i samo ti pomislio da uradis a nikad se nisi usudio jer to nikada niko, (ili jako mali broj ljudi), nikada nije uradio pre tebe. Smisao je u stvaranju neceg sasvim novog i originalnog?!

Smisao zivota je postavljanje sopstvenih pravila po kojima ces da se vodis, ali znaces da je to ono sto si ti hteo i nikada neces doci u situaciju da zbog toga zalis jer si ti, i jedino ti bio kreator sopstvenog puta.

Sve sto je vec unapred sazvakano i oprobano od strane drugih nam daje iluziju smisla jer i u tom slucaju, na kraju krajeva, mi smo samo obicni konzumanti necega sto je vec vidjeno, oprobano. Da li ikada imas osjecaj da si i sam proizvod besmisla, jer si od rodjenja pa do dana danasnjeg svoj zivot prepustio nekom drugom da ga vodi: porodici, drzavi, rodbini, normama i pravilima, drustvu, okruzenju, medijima itd.

Ne, smisao neces naci cak iako ti budes prvi koji je nesto probao.  Zbog toga covek najzad nije srecan ni kad kupi auto veci i bolji nego sto je imao, kad kupi kucu vecu nego od one koja mu je potrebna, kad proba sve ono sto mu je drugi vec stvorio, kada pocne da gomila bilo sta i sto je najgore ostavlja u zalihe sve ono sto mu mozda nikada nece ni biti potrebno.

Smisao se nalazi onoga trenutka kada budes sam taj koji je stvorio nesto sto nikada niko nije do tada, kad si rekao nesto sto niko nije rekao do tada, kada si pomogao coveku a da od njega nista nisi ocekivao zauzvrat...

Life is not about the breaths we take; It is about the moments that take our breath away.

Knjige kazu, “ona je radila to zbog tih i tih razloga”. Zivot kaze, “Ona je uradila to”. Knjige nam daju potpuno objasnjenje pojava oko nas, ali zivot ne. Zato me ne cudi sto neki ljudi vise vole knjige. Knjige imaju smisla. Jedini problem je sto u njima zivot nekih drugih ljudi ima smisla, ali nikada tvoj sopstveni.

Vise mozes biti usamljen sa ljudima koji te okruzuju, nego kada si sam. Cak i kada si okruzen ljudima koji te vole.

»Da li si se ikada zapitao, zapitao zasto je nocno nebo uvek tako mracno i zlokobno? Sa nekolicinom oblaka tamo i ovde i mesecom koji svetloscu dominira. Mozda je tmina u nasim dusama, sto ispunjava sve praznine i rupe,  tamnija nego i najmracniji prazan prostor. A mozda samo postoji, ne da bi o njoj razmatrali ja i ti. Zato, ostavimo je da jednostavno pociva u miru.«

Svi muskarci i zene su rodjeni da zive, pate i umiru. Ono sto nas cini svojima su snovi, bez obzira da li su oni snovi o dozivljenim ili nedozivljenim stvarima, i nacin na koji ih ostvarujemo…Mi ne biramo da budemo rodjeni. Ne biramo ni roditelje. Ne biramo istorijsku epohu, niti zemlju u kojoj cemo se roditi ili okolnosti pod kojima cemo biti odgajani. Mi cak i ne biramo da umremo, barem ne vecina nas, niliti biramo vreme i nacin na koji ce se to desiti. Ali u ovom izobilju nemogucnosti izbora, mi ipak biramo kako cemo ziveti.

Veruj u cuda…ali ih ne ocekuj…

Ako se smejes kada nikoga nema oko tebe…to i zaista osecas…

Vreme prolazi u momentima. Momenti, jureci pored nas, definisu put zivota. Koliko retko zastanemo da ispitamo taj put? Da sagledamo razloge zasto se stvari oko nas desavaju. Da razmotrimo da li put kojim idemo je nas licno ili neki u koji smo uvuceni zatvorenih ociju. Ali sta i ako se zaustavimo? Da uzmemo zalihu svakog dragocenog momenta pre nego sto prodje. Da li cemo videti sva beskrajna racvanja na putu koji uoblicuju nase zivote? I sagledavajuci sve izbore koje smo napravili…izabrati drugi put?

Ipak…Svaki zivot bez obzira koliko dugacak i kompleksan moze biti, sacinjen je od samo jednog momenta – momenta u kome covek spozna, jednom za svagda, ko je on ustvari.

Nisam verovala u sudbinu. Sada i verujem do izvesne granice. Mi mozemo imati nezavisne misli i praviti sopstvene odluke, ali ipak smo u velikoj meri kontrolisani (ili ograniceni) svetom koji nas okruzuje. Ipak, ako to sve sagledas u drugacijem svetlu, shvatices da bas TI mozes biti necija sudbina. Mozes biti taj odlucujuci faktor koji kontrolise neciji zivot.

Muka mi je od laznog morala, od konvencija. Jezim se od svih tih "trebalo bi da"/"morao bi da". Ne mogu, necu, necu!

A opet ne mogu da se ne zapitam...Ako je destrukcija toliko losa, zasto svi filmovi govore o njoj? Ako je prevara toliko ruzna, zasto svi vise vole da budu neverni? Uostalom, sta bi nam se desilo ako bismo govorili samo istinu? Ironija je da bismo bili usamljeniji nego ikada, nesrecniji nego sada. Znaci li to da treba lagati, varati, unistavati ako zelimo da budemo srecni? A svi to zelimo, zar ne? Sve je tako jednostavno....

What if scenario...

Evo opet to radim. Sedim kao starac u svojim invalidskim kolicima i kao da nemam DANAS, vraćam se unazad i tražim isnpiraciju da nastavim dalje. Motam, premotavam, prevrćem i presipam. OK, dobro ima šta i da se kaže ali zar je stvrano moje JUČE mnogo bitnije od DANAS? Zar moraju postojati dani u kojima je samo-preispitivanje neophodno ili je to sve čista doza pozitivnog fiksa nekih srećnijih trenutaka? Škripim zubima, čujem ih, za trenutak mi je taj zvuk preklopio zvuk misli. Ah evo ih ponovo...

¨Izvinite gospođice na čemu ste vi?¨

¨Ko si bre sad pa ti?¨ - užurbano se okrećem i tražim izvor krajnje idiotsko provokativnog pitanja.

¨Recimo da u ovom momentu to i nije toliko bitno, ali da ti pomognem daću ti nagoveštaj, znamo se odavno.¨ I dalje šaram pogledom oko sebe, ali nikoga nema, polako počinjem da verujem da ludim. övo mora da je glas iz moje glave onda¨- smejem se i nastavljam da kuckam lagano. ¨Vidiš da nije bilo teško¨: Tajac, sada već nisam sigurna, možda ja i jesam luda, ovo je definitivno poslednji dokaz.

Beograd, 12.5.2004.

Sinoc je jedna devojka cekala. U ruci je drzala pismo. Prosmatrala sam je dok je nervozno premestala tezinu sa jedne na drugu nogu. Bezrazlozni pogledi na kazaljke iako je vise nego svesna da on/ona kasni. Uzurbani pogledi, koji su se nastavljali u sve manjim i manjim intervalima. Ne znam koliko je tu stajala pre nego sto su se nasi zivoti sreli te veceri, ali je neumoljivo nastavila da ceka dugo u noc. Cekala sam i ja. Sto iz radoznalosti sto iz puke ljudske zelje za happy end-om. Kisa je pocela da pada a nas dve smo i dalje cekale...

Kisa je sve jace padala ali ona kao da nije marila. Delovala je cak donekle veoma ponosno. Stekla sam utisak da ce se ovo cekanje isplatiti, da je neko vredan i njenog i mog vremena provedenog na kisi. A onda, iznenada ona je bez uzdaha i ikakve reakcije odlucila za obe. Zguzvala je pismo i bacila ga pored nogu. Okrenula se naglo i nastavila niz mracnu ulicu. U trenutku htedoh da je zaustavim, bacih pogled ka njenim ocima ne bi li je pozvala da je ohrabrim da saceka jos malo, doci ce ne idi...Zar ti ovo zajednicko vreme provedeno zajedno ni malo nije znacilo, pa makar kao podstrek da istrajes, da verujes, da trajes?

Januar...hladna zimska noc...pise se zivot...

Vece samo po sebi….ma sta da se prica…dan jos jedan Januar. I ja po ko zna po ko zna koji put budim se zacarana nistavilom sadasnjosti...Ustajem, saznajem, pozdravljam i potiskujem sve sto ne zelim da svrstam u svoji mali svet. Obecanje, osecanje, straha i prijatnosti, nesredjenosti u glavi i neverice u srcu....Vreme staje....on dolazi....ali opet sasvim obican dan, milion kanala pred ocima, samo prodaju, leklamiraju, obecavaju...i ja tu negde medju svima njima, sedim, lezim, opusteno povremeno prekidam letargiju i gledam na sat...on dolazi....

Prekid, evo i sad ali nebitan koliko boli...a boli ipak jos uvek, ali mozda na neki drugi nacin tako da nikada nije dovoljno da bi bilo drugacije....elem, on dolazi...

Kako napisati nesto, sto ni samo srce ponekad nije u mogucnosti da poima, da shvati i prepusti se zajedno sa mnom... taj dah koji se zabija za moj vrat, ton koji proizvodi u mojim usima odzvanja u beksonacnost...Dva tela koja se traze i pronalaze tamo gde niko jos nije bio...osecaj koji traje...

Dogovori, razgovori, nemir koji na trenutak ubija letargiju ljubavi, opusteno ipak sve ima resenje...postupi po naredjenju! Odvozim kuci, ljubim za laku noc, sanjam o “doci ce novi cas”....telfonski poziv ce resiti sve...”naravno da stizem, vidimo se...!” fast forward...

Dragi ljudi, nekada mnogo blizi, ali i sada u ovo suludo vreme retki od onih koji zasluzuju svoje trenuke...kratki razgovori, brifing proteklog vremena u kratkim crtama...svi smo dobro a onome losem se smejemo. Dolaze i drugi, neki zele da me vide, neki ne znaju sta bi drugo. Drustvo se gomila i svi se smejemo nekim drugim stvarima, nekim drugim pricama, cak nas ni politika ne da preuozbiljiti...prazne se case i puni se srce...sve je dobro, veceras je sve dobro, obicno, ali znaci...

Rastanak uz osmeh i par zagrljaja, ovaj put znace, osecaju ih kosti i ne smeta im pucketanje...kazu srce peva...Svako ce svojoj kuci tako je najbolje, cak ni onaj uobicajeni nelagodni momenti ce vecaras izostati...po prvi put me razume...dobro je, smejem se, palim auto i krecem ka....ne ide mi se kuci, noc je mlada a meni srce puno. Tragam za resenjem, minuti prolaze, a ja u svecanoj povorci otpozdravljam moj grad. Samo on i ja veceras smo sami. Sve vas druge nosimo u srcu, fizicka prisutnost veceras nije bitna, karte su se kupile mnogo godina pre...

Posustajem, i ja i moj konj trebamo sna. Stajem izlazim iz kola, okrecem se i osluskujem tisinu. Moze li se reci za tisinu da je lepa? Kljuc ulazi u kapiju, otvara neki novi svet a ja dobijam zelju da se okrenem jos jednom i pogledam iza sebe sve ono sto ostavljam. Osmeh mi se rasteze preko lica, kradem uzdah, zastajem i porucujem...samo njemu...Laku noc Beograde!

Ulazim u topli porodicni dom, zadovoljna sto ovaj zivot mene voli, dobijam zelju da sve to poklonim vama i sedam za sto da pisem...slova beze podamnom...

Sanjala sam opet da ja nisam ja. Da svet oko mene i nije svet u kome zivim. Hologram, vrlo dobar sa neviđeno dosadnom tematikom. Svi smo ljudi, obični i uglavnom preokupirani sopstvenim mizerijama. Sanjala sam da ja nisam ja. I da je moje mesto među ljudima počelo da bledi. Sanjala sam da sam izbledela slika nečega što sam bila, nečega što jesam, a pogotovu nečega što želim biti. Ima li sve to smisla?

Osećam se kao čaura srebrne bube iz koje neko neprestano izvlači nit, a te niti biva sve manje i bojim se šta će se desiti kada jednom konačno nestane potpuno, zauvek...

Kako je nekada bilo lako pisati. Sednem i iskalim sav bes ove planete na nedužnom papiru ili nedužnoj tastaturi. A danas, prosto pišem na silu. Mučim i sebe i ova slova da izađu i kažu nešto što bi meni značilo. Da li je moguće da više nemam šta podeliti ni sa svojim najiskrenijim prijateljem?

Ja ne znam šta da radim više u životu! Sve mi je postalo dosadno, izvikano, prolazno i nebitno mog vremena i truda. Sve ljudske reakcije su mi poznate, sva osećanja već izlizana, ljudi krajnje prozirni i površni. Da li ja imam možda previsoko mišljenje o sebi ili je jednostavno ovaj grad postao suviše mali za mene? Da li me to čeka gde god odem? 

Bgd, 6.2.2004

Otisla sam...