Јануар...
Januar...hladna zimska noc...pise se zivot...
Vece samo po sebi….ma sta da se prica…dan jos jedan Januar. I ja po ko zna po ko zna koji put budim se zacarana nistavilom sadasnjosti...Ustajem, saznajem, pozdravljam i potiskujem sve sto ne zelim da svrstam u svoji mali svet. Obecanje, osecanje, straha i prijatnosti, nesredjenosti u glavi i neverice u srcu....Vreme staje....on dolazi....ali opet sasvim obican dan, milion kanala pred ocima, samo prodaju, leklamiraju, obecavaju...i ja tu negde medju svima njima, sedim, lezim, opusteno povremeno prekidam letargiju i gledam na sat...on dolazi....
Prekid, evo i sad ali nebitan koliko boli...a boli ipak jos uvek, ali mozda na neki drugi nacin tako da nikada nije dovoljno da bi bilo drugacije....elem, on dolazi...
Kako napisati nesto, sto ni samo srce ponekad nije u mogucnosti da poima, da shvati i prepusti se zajedno sa mnom... taj dah koji se zabija za moj vrat, ton koji proizvodi u mojim usima odzvanja u beksonacnost...Dva tela koja se traze i pronalaze tamo gde niko jos nije bio...osecaj koji traje...
Dogovori, razgovori, nemir koji na trenutak ubija letargiju ljubavi, opusteno ipak sve ima resenje...postupi po naredjenju! Odvozim kuci, ljubim za laku noc, sanjam o “doci ce novi cas”....telfonski poziv ce resiti sve...”naravno da stizem, vidimo se...!” fast forward...
Dragi ljudi, nekada mnogo blizi, ali i sada u ovo suludo vreme retki od onih koji zasluzuju svoje trenuke...kratki razgovori, brifing proteklog vremena u kratkim crtama...svi smo dobro a onome losem se smejemo. Dolaze i drugi, neki zele da me vide, neki ne znaju sta bi drugo. Drustvo se gomila i svi se smejemo nekim drugim stvarima, nekim drugim pricama, cak nas ni politika ne da preuozbiljiti...prazne se case i puni se srce...sve je dobro, veceras je sve dobro, obicno, ali znaci...
Rastanak uz osmeh i par zagrljaja, ovaj put znace, osecaju ih kosti i ne smeta im pucketanje...kazu srce peva...Svako ce svojoj kuci tako je najbolje, cak ni onaj uobicajeni nelagodni momenti ce vecaras izostati...po prvi put me razume...dobro je, smejem se, palim auto i krecem ka....ne ide mi se kuci, noc je mlada a meni srce puno. Tragam za resenjem, minuti prolaze, a ja u svecanoj povorci otpozdravljam moj grad. Samo on i ja veceras smo sami. Sve vas druge nosimo u srcu, fizicka prisutnost veceras nije bitna, karte su se kupile mnogo godina pre...
Posustajem, i ja i moj konj trebamo sna. Stajem izlazim iz kola, okrecem se i osluskujem tisinu. Moze li se reci za tisinu da je lepa? Kljuc ulazi u kapiju, otvara neki novi svet a ja dobijam zelju da se okrenem jos jednom i pogledam iza sebe sve ono sto ostavljam. Osmeh mi se rasteze preko lica, kradem uzdah, zastajem i porucujem...samo njemu...Laku noc Beograde!
Ulazim u topli porodicni dom, zadovoljna sto ovaj zivot mene voli, dobijam zelju da sve to poklonim vama i sedam za sto da pisem...slova beze podamnom...