Ташино Стадо

Sedim u jedan sat po ponoci u basti, iza stare vremesne kuce i slusam zricke. Svetla neona zamenila svece, a poglede zarobilo nebo. Sedim  i potvrdjujem postojanje sebe. Njisem se lagano u ritmu srca i uzivam...

Vise nego tuce brojeva i ti si tu...

Glup razgovor, krajnje glup, uzivamo i u tisini osmeha. Reci su nebitne, srca govore za sebe...prica plovi...I opet reci povremene, neverica i delirijum srece...Danas, da danas ce se sve vratiti na svoje, moje i tvoje...Osecam te svakim treptajem tvojih glasnih zica. Osecas me svakim mojim bezuspesnim pokusajem da produzim razgovor. Kome se i ti smejes i mene bodris...da trajemo...

Moram reci i rekoh “cao”. Jedan klik i promena trake. Evo mene ponovo u praznoj basti pod, sjajem sveca, zamisljena vise nego obicno, pitam se...? Da li dovoljan samo glas da pokrene ljuljasku srece...?

Dan koji je prethodio najdužoj noći na svetu je bio predug… Činilo mi se da šta god uradila, nisam nikako mogla da ga se otarasim. Nije mi to uspevalo ni sa mojim roditeljima, koji su zaposeli jednu sobu u stanu i odande gundjali kroz zatvorena vrata...

Opet sam zaspala obučena... Prvo sunčano jutro posle nedelju dana sivila. Nervozno klatim i cupkam nogama, hladno mi je. Nasuprot moje hladnjikave prevelike sobe, na poslu imam slučaj podivljalog radijatora, koji je objavio viteški rat zimi u sred proleća. Jako je simpatičan, zovem ga Milan Toplica. Mogu da mu pridjem samo u bikiniju. A mozda je, jednostavno, perverzan?

Svakodnevno se susrecem sa antropomorfozom neživih stvari i elemenata. Šta to govori o ovom svetu ako niske strasti jednog neuspelog eksperimenta Prirode imaju tako dalekosežan uticaj? Sigurna sam da je i to opisano negde u Bibliji...