Ташино Стадо

Nikada kao klinka nisam mastala o velikoj ljubavi. Odnosi medju ljudima su mi uvek izgledali kao nesto sto moze da se rezira ili da se pobegne od. Secam se pocetnih koraka, opipavanja moci dok sam isprobavala granice do kojih mogu da idem. Na obe strane. i da usrecim, zadovoljim ali i da povredim, osakatim. Smesno mi je sada to sve. i moja hladnoca i moje pretvaranje strasti u osmeh koji pada niz lice cim okrenem ledja…

Uvek sam htela sve i odma'. Sve sto mi je bilo ponudjeno uvek mi je bilo malo. Znala sam da moze vise. Ne znam kako, ali neki mali crv-osecaj je uvek bio tu. Znala sam da postoji neko ko mene moze da pokrene kao i ja sve njih. Ali ga tada nisam srela…

Smesno mi je sto sve moje “velike” ljubavi su zaista to i bile. Ako ne meni onda nekome. Pa samim tim i ne bih smela da ih omalovazavam. A opet…

Prvi put kad sam nekome rekla da ga volim, uradila sam to iz ciste znatizelje, zelje da vidim reakciju, svesna moci koju dobijam posle. Cudno je to, tj. taj osecaj koji nema mesta, ni ikakvo racionalno objasnjenje.

Dugo posle toga nisam rekla da volim u bilo kom obliku. Pa cak vise ni iz razloga da iskoristim situaciju. Krila sam se i usvojila termin “recima tu nije mesto”, ponavljala sam i sazivela se sa tim. Ne mogu reci ni da sam se ubedila u isto, jer ne verujem da sam koristila tu vrstu emotivne inteligencije pri sazivljavanju sa istim. Lako je, avangardno, duboko moze da se shvati i pronadje mu smisao u besmislu…A na to svi padamo…

Secam se kako sam jednom osmehom, naslonjena na haubu kola pokusavala da pobegnem odgovoru “a ti mene?” ili kada sam stavljala prst preko usana koje su htele da izgore. Secam se ispisanih reci koje su ih bacale u zaborav i nistavnost vremena koje ih je sve teralo u prezir. Gde sam ja sve bila trazeci da mene neko, nesto, natera da tako sagorim…

Jednom sam plakala zato sto mi je neko poverovao da i ja njega volim. Sto je najsmesnije ja ne verujem ni da je on mene voleo. Boze, kako smo samo oboje igrali istu igru! Smejurija…Cudna je zelja ustvari. Sposobna je da nas izdrogira do neverovatnih granica trpeljivosti bola. Granica bola postaje zelja…