Ташино Стадо

 (Dalje)

Mrzim utorke, priznajem. Ima nesto u tom totalno nebitnom danu u nedelji sto me uzasava. Uvek se trudim da izbrisem taj dan, da ne razmisljam o njemu. Niti je tamo niti je ovamo, a nije ni ovde, ni danas... Technorati Profile

Evo opet to radim. Sedim kao starac u svojim invalidskim kolicima i kao da nemam DANAS, vraćam se unazad i tražim isnpiraciju da nastavim dalje. Motam, premotavam, prevrćem i presipam. OK, dobro ima šta i da se kaže ali zar je stvrano moje JUČE mnogo bitnije od DANAS? Zar moraju postojati dani u kojima je samo-preispitivanje neophodno ili je to sve čista doza pozitivnog fiksa nekih srećnijih trenutaka? Škripim zubima, čujem ih, za trenutak mi je taj zvuk preklopio zvuk misli. Ah evo ih ponovo...

¨Izvinite gospođice na čemu ste vi?¨

¨Ko si bre sad pa ti?¨ - užurbano se okrećem i tražim izvor krajnje idiotsko provokativnog pitanja.

¨Recimo da u ovom momentu to i nije toliko bitno, ali da ti pomognem daću ti nagoveštaj, znamo se odavno.¨ I dalje šaram pogledom oko sebe, ali nikoga nema, polako počinjem da verujem da ludim. övo mora da je glas iz moje glave onda¨- smejem se i nastavljam da kuckam lagano. ¨Vidiš da nije bilo teško¨: Tajac, sada već nisam sigurna, možda ja i jesam luda, ovo je definitivno poslednji dokaz.

Beograd, 12.5.2004.

Sinoc je jedna devojka cekala. U ruci je drzala pismo. Prosmatrala sam je dok je nervozno premestala tezinu sa jedne na drugu nogu. Bezrazlozni pogledi na kazaljke iako je vise nego svesna da on/ona kasni. Uzurbani pogledi, koji su se nastavljali u sve manjim i manjim intervalima. Ne znam koliko je tu stajala pre nego sto su se nasi zivoti sreli te veceri, ali je neumoljivo nastavila da ceka dugo u noc. Cekala sam i ja. Sto iz radoznalosti sto iz puke ljudske zelje za happy end-om. Kisa je pocela da pada a nas dve smo i dalje cekale...

Kisa je sve jace padala ali ona kao da nije marila. Delovala je cak donekle veoma ponosno. Stekla sam utisak da ce se ovo cekanje isplatiti, da je neko vredan i njenog i mog vremena provedenog na kisi. A onda, iznenada ona je bez uzdaha i ikakve reakcije odlucila za obe. Zguzvala je pismo i bacila ga pored nogu. Okrenula se naglo i nastavila niz mracnu ulicu. U trenutku htedoh da je zaustavim, bacih pogled ka njenim ocima ne bi li je pozvala da je ohrabrim da saceka jos malo, doci ce ne idi...Zar ti ovo zajednicko vreme provedeno zajedno ni malo nije znacilo, pa makar kao podstrek da istrajes, da verujes, da trajes?

 (Dalje)

I kada opet padne kisa

Nikada kao klinka nisam mastala o velikoj ljubavi. Odnosi medju ljudima su mi uvek izgledali kao nesto sto moze da se rezira ili da se pobegne od. Secam se pocetnih koraka, opipavanja moci dok sam isprobavala granice do kojih mogu da idem. Na obe strane. i da usrecim, zadovoljim ali i da povredim, osakatim. Smesno mi je sada to sve. i moja hladnoca i moje pretvaranje strasti u osmeh koji pada niz lice cim okrenem ledja…

Uvek sam htela sve i odma'. Sve sto mi je bilo ponudjeno uvek mi je bilo malo. Znala sam da moze vise. Ne znam kako, ali neki mali crv-osecaj je uvek bio tu. Znala sam da postoji neko ko mene moze da pokrene kao i ja sve njih. Ali ga tada nisam srela…

Smesno mi je sto sve moje “velike” ljubavi su zaista to i bile. Ako ne meni onda nekome. Pa samim tim i ne bih smela da ih omalovazavam. A opet…

Prvi put kad sam nekome rekla da ga volim, uradila sam to iz ciste znatizelje, zelje da vidim reakciju, svesna moci koju dobijam posle. Cudno je to, tj. taj osecaj koji nema mesta, ni ikakvo racionalno objasnjenje.

Dugo posle toga nisam rekla da volim u bilo kom obliku. Pa cak vise ni iz razloga da iskoristim situaciju. Krila sam se i usvojila termin “recima tu nije mesto”, ponavljala sam i sazivela se sa tim. Ne mogu reci ni da sam se ubedila u isto, jer ne verujem da sam koristila tu vrstu emotivne inteligencije pri sazivljavanju sa istim. Lako je, avangardno, duboko moze da se shvati i pronadje mu smisao u besmislu…A na to svi padamo…

Secam se kako sam jednom osmehom, naslonjena na haubu kola pokusavala da pobegnem odgovoru “a ti mene?” ili kada sam stavljala prst preko usana koje su htele da izgore. Secam se ispisanih reci koje su ih bacale u zaborav i nistavnost vremena koje ih je sve teralo u prezir. Gde sam ja sve bila trazeci da mene neko, nesto, natera da tako sagorim…

Jednom sam plakala zato sto mi je neko poverovao da i ja njega volim. Sto je najsmesnije ja ne verujem ni da je on mene voleo. Boze, kako smo samo oboje igrali istu igru! Smejurija…Cudna je zelja ustvari. Sposobna je da nas izdrogira do neverovatnih granica trpeljivosti bola. Granica bola postaje zelja…

Januar...hladna zimska noc...pise se zivot...

Vece samo po sebi….ma sta da se prica…dan jos jedan Januar. I ja po ko zna po ko zna koji put budim se zacarana nistavilom sadasnjosti...Ustajem, saznajem, pozdravljam i potiskujem sve sto ne zelim da svrstam u svoji mali svet. Obecanje, osecanje, straha i prijatnosti, nesredjenosti u glavi i neverice u srcu....Vreme staje....on dolazi....ali opet sasvim obican dan, milion kanala pred ocima, samo prodaju, leklamiraju, obecavaju...i ja tu negde medju svima njima, sedim, lezim, opusteno povremeno prekidam letargiju i gledam na sat...on dolazi....

Prekid, evo i sad ali nebitan koliko boli...a boli ipak jos uvek, ali mozda na neki drugi nacin tako da nikada nije dovoljno da bi bilo drugacije....elem, on dolazi...

Kako napisati nesto, sto ni samo srce ponekad nije u mogucnosti da poima, da shvati i prepusti se zajedno sa mnom... taj dah koji se zabija za moj vrat, ton koji proizvodi u mojim usima odzvanja u beksonacnost...Dva tela koja se traze i pronalaze tamo gde niko jos nije bio...osecaj koji traje...

Dogovori, razgovori, nemir koji na trenutak ubija letargiju ljubavi, opusteno ipak sve ima resenje...postupi po naredjenju! Odvozim kuci, ljubim za laku noc, sanjam o “doci ce novi cas”....telfonski poziv ce resiti sve...”naravno da stizem, vidimo se...!” fast forward...

Dragi ljudi, nekada mnogo blizi, ali i sada u ovo suludo vreme retki od onih koji zasluzuju svoje trenuke...kratki razgovori, brifing proteklog vremena u kratkim crtama...svi smo dobro a onome losem se smejemo. Dolaze i drugi, neki zele da me vide, neki ne znaju sta bi drugo. Drustvo se gomila i svi se smejemo nekim drugim stvarima, nekim drugim pricama, cak nas ni politika ne da preuozbiljiti...prazne se case i puni se srce...sve je dobro, veceras je sve dobro, obicno, ali znaci...

Rastanak uz osmeh i par zagrljaja, ovaj put znace, osecaju ih kosti i ne smeta im pucketanje...kazu srce peva...Svako ce svojoj kuci tako je najbolje, cak ni onaj uobicajeni nelagodni momenti ce vecaras izostati...po prvi put me razume...dobro je, smejem se, palim auto i krecem ka....ne ide mi se kuci, noc je mlada a meni srce puno. Tragam za resenjem, minuti prolaze, a ja u svecanoj povorci otpozdravljam moj grad. Samo on i ja veceras smo sami. Sve vas druge nosimo u srcu, fizicka prisutnost veceras nije bitna, karte su se kupile mnogo godina pre...

Posustajem, i ja i moj konj trebamo sna. Stajem izlazim iz kola, okrecem se i osluskujem tisinu. Moze li se reci za tisinu da je lepa? Kljuc ulazi u kapiju, otvara neki novi svet a ja dobijam zelju da se okrenem jos jednom i pogledam iza sebe sve ono sto ostavljam. Osmeh mi se rasteze preko lica, kradem uzdah, zastajem i porucujem...samo njemu...Laku noc Beograde!

Ulazim u topli porodicni dom, zadovoljna sto ovaj zivot mene voli, dobijam zelju da sve to poklonim vama i sedam za sto da pisem...slova beze podamnom...

Sanjala sam opet da ja nisam ja. Da svet oko mene i nije svet u kome zivim. Hologram, vrlo dobar sa neviđeno dosadnom tematikom. Svi smo ljudi, obični i uglavnom preokupirani sopstvenim mizerijama. Sanjala sam da ja nisam ja. I da je moje mesto među ljudima počelo da bledi. Sanjala sam da sam izbledela slika nečega što sam bila, nečega što jesam, a pogotovu nečega što želim biti. Ima li sve to smisla?

Osećam se kao čaura srebrne bube iz koje neko neprestano izvlači nit, a te niti biva sve manje i bojim se šta će se desiti kada jednom konačno nestane potpuno, zauvek...

Kako je nekada bilo lako pisati. Sednem i iskalim sav bes ove planete na nedužnom papiru ili nedužnoj tastaturi. A danas, prosto pišem na silu. Mučim i sebe i ova slova da izađu i kažu nešto što bi meni značilo. Da li je moguće da više nemam šta podeliti ni sa svojim najiskrenijim prijateljem?

Ja ne znam šta da radim više u životu! Sve mi je postalo dosadno, izvikano, prolazno i nebitno mog vremena i truda. Sve ljudske reakcije su mi poznate, sva osećanja već izlizana, ljudi krajnje prozirni i površni. Da li ja imam možda previsoko mišljenje o sebi ili je jednostavno ovaj grad postao suviše mali za mene? Da li me to čeka gde god odem? 

Bgd, 6.2.2004

Otisla sam...

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на www.blog.rs и можете почети са блоговањем