Ташино Стадо

Sinoc je jedna devojka cekala. U ruci je drzala pismo. Prosmatrala sam je dok je nervozno premestala tezinu sa jedne na drugu nogu. Bezrazlozni pogledi na kazaljke iako je vise nego svesna da on/ona kasni. Uzurbani pogledi, koji su se nastavljali u sve manjim i manjim intervalima. Ne znam koliko je tu stajala pre nego sto su se nasi zivoti sreli te veceri, ali je neumoljivo nastavila da ceka dugo u noc. Cekala sam i ja. Sto iz radoznalosti sto iz puke ljudske zelje za happy end-om. Kisa je pocela da pada a nas dve smo i dalje cekale...

Kisa je sve jace padala ali ona kao da nije marila. Delovala je cak donekle veoma ponosno. Stekla sam utisak da ce se ovo cekanje isplatiti, da je neko vredan i njenog i mog vremena provedenog na kisi. A onda, iznenada ona je bez uzdaha i ikakve reakcije odlucila za obe. Zguzvala je pismo i bacila ga pored nogu. Okrenula se naglo i nastavila niz mracnu ulicu. U trenutku htedoh da je zaustavim, bacih pogled ka njenim ocima ne bi li je pozvala da je ohrabrim da saceka jos malo, doci ce ne idi...Zar ti ovo zajednicko vreme provedeno zajedno ni malo nije znacilo, pa makar kao podstrek da istrajes, da verujes, da trajes?

Dugo sam jos gledala njenu figuru kako nestaje na obrisima mracnog beogradskog asfalta. Ni jednom se nije okrenula. Nije se predomislila. A meni su pitanja navirala...Da li je razocarana? Da li ga/ju je ikada videla posle? Da li sam ja ukrala necije vreme? Da li je ona mene primetila kako cekam? Da li je njeno vreme ipak vredno pisanja, jer ipak ona je cekala nekoga a ja sam bila samo nemi posmatrac...

Narusavanje privatnosti i zadovoljenje radoznalosti...

Kada je potpuno zamakla za proslost odlucih se na poslednji cin. Predjoh ulicu preskacuci bare i nezno pokupih zguzvano pismo. Sta li unutra pise? Da li ce ova poruka ikada stici do svog nesudjenog primaoca? Pogledah kovertu sa obe strane ali ne nadjoh ime ili adresu, samo naznaku na koverti «TEBI». Umirih svoje unutrasnje demone i otvorih kovertu ocekujuci bujuk neznih reci upucenih nekome ko se nikada nije pojavio i vec mi ga bi zao. Nikada nece znati da je bio vredan necijeg vremena, uzaludno...

Kisa je i dalje padala, devojka je zauvek odavno nestala u noci, a ja sam potpuno mokra i sama na autobuskoj stanici izbrisanog grada, ostala drzeci mokru kovertu i list papira koji je bio prazan...