Ташино Стадо

Gazim,

Jedino me trazi mrak

Ocima utrnulim od nesanice,

Da li se smejem ili vristim,

Umrlim korakom po vlaznom asfaltu ostavljam tragove…

Oprosti ljuta sam,

Jer necu oterati kisu iz dlana.

Svet je sabijen izmedju malodusja

I reda letenja aviona…

Kamencici nanizani oko vrata

Prsti promrzli dok palim cigaretu,

Nema leta…

Pod plastom trazim zaklon od vetra

Prepustam se snovima kao davljenju…

Moras me jako stisnuti,

Jako,

I voleti otvorenih ociju

Dok ne zavristim,

Upravo sam izasla ispod tusa…ko zna koliko sam bila tamo. Sat, dva, mozda i vise…Volim kada mi se vrela voda sliva niz nago telo. Zatvorim oci i samo stojim tako i disem. Volim paru koju vrela voda ostavlja za sobom, taj dokaz vremenski. Volim da kada izadjem iz kade nadjem ogledalo, na ormaricu u kupatilu, zamagljeno...prekriveno misterijom. Volim da predjem rukom preko istog tada i da ugledam sebe...Obicno tu ispred njega stojim sama. Ono zuri u mene i ja u njega...dugo...

Cesto u poslednje vreme, dok praktikujem ovaj ritual, zamisljam kako stojis pored mene. Mozda, cak i dopustam da ogledalo izbrises i ti...cudno je...to da se nikada nije desilo, a opet, imam sliku u glavi. Kako je surovo sto sam toga ostala uskracena do sada...

Mislim da mi telo jos uvek isparava od vreline...koza mi je roze boje. Odavno nisam videla svoju kozu ovoliko belu, kao sada, tj. od kada sam na ovom ostrvu. Postala je bezivotno-prozirna. Nekako jezivo, mrtvacki bela. Moram da joj dam privida i malo zivosti...praznjenje bojlera je za sada jedini uspesan nacin...ali i sebican...volim tu vrelu vodu...Ne verujem da sam sa tobom ikada dovoljno dugo ostala pod tusem. Znas, onoliko dok ti se jagodice na prstima ne smezuraju...i sve pore na telu otvore...Nikada dovoljno...

Sedim, u sobi je potpuni mrak. Jedino svetlo je priguseni plavicasti odsjaj ekrana racunara...senke na mojim prstima…Pokusavam veceras da ostanem budna. Imam osecaj da nesto morem da zapisem. Me ne, jos bolje, zelim! I nisam lenja ovaj put...Zato pisem, letim, pokusavam da stignem svaku iskru koju moj mozak ispali. Belezim sve...i nije me stid...i ovako sam gola. Doduse postaje hladno...trebalo bi da se obucem, ili bar ogrnem bade mantil...Volim bade-mantile, narosito one velike, frotirske sa kapuljacom. Volim da se jos mokra, onako uparena umotam u isti, zavalim u krevet i opet disem...Kad malo bolje razmislim, ja strasno volim da disem. Ne verujem da iko daje dovoljno znacaja toj zivotnoj funkciji kao ja. Dapace, ne verujem da sam je ikada smatrala zivotnom funkcijom?! Zaboga, ja stvarno volim SAMO da disem. I to je to. To je kraj, to je i pocetak…Volim svoju ruku na tvom stomaku...kako voajerski docekuje i ispraca vazduh iz tvojih pluca…ne suvise blizu, a ni previse daleko…

Svrbi me nos…mrzi me da se pocesem. Pustam osecaj da traje. I ovako nema nikoga da me udari tri puta po ruci. Koliko je suludo sto bih volela i da osetim da me udaris?! Da li ja stvarno bih sa tobom probala sve? Udahnula sam. Bas onako duboko, pomalo tesko i setno. Ne secam se da sam udahnula ovako ikada sa tobom. A i zasto bih? Nije bilo razloga. Znam kako volim da disem sa tobom...kada me iznenada stegnes, oboma dah zastane...cula se nakostrese, pogledi sretnu...sve gori...i dalje ne disem...Ok, izdahnula sam...radim jos uvek...pitam se da sam sat, da li bih ikada pokazivala tacno vreme?

I dalje sedim...to je vise suvise nego ocigledno. Pricala bih ti...o bitnim i nebitnim stvarima, o tome zasto su meni bitne i zasto nikada ne pricam o njima...osim sa tobom. O nama ti ne bih pricala. Ne umem. Ne umem da pretocim u reci nesto, nesto sto i srce zbunjuje svakodnevno. Nesto sto je toliko svoje da mu ne trebam ja da bih ga ucinila stvarnim. Ili mozda gresim? Mozda ga samo ti i ja svojim prisustvom cinimo stvarnim. Toliko, da je mitoloske prirode? Opet, to mu daje prizvuk proslosti, a ja vetrove iz tih krajeva nikada nisam volela. Nikada...nikada ti nisam pevala pod prozorom. A tako sam silno zelela...a znala sam i sta bih...

Ustala sam. Odgegala sam se do susedne sobe. Pokupila cigarete. Opet sedim. Sada i pusim...drustvo mi pravi dim...znas li da je plavicaste boje?

Sebicno sam podelila sa cigaretom tisinu u svojoj sobi. Bez reci, bez lupkanja mojih umornih prstiju po dirkama. Tisini i dalje prekida samo povremeni okasneli putnik, koji juri kuci niz moju ulicu. Simpatcna je ovo ulica. Ne, nije lepa. Daleko je od toga, ali u svoj toj svojoj pustosi i obicnosti ima neku draz. Ima stanicu autobusku pod mojim prozorom. Ali retko ima ljude...mozda vikendom po koji i zaluta...Sinoc sam bezuspesno trazila ljude po ulicama vracajuci se sa drugog kraja grada. Sedela sam naslonjena na prozor, praznog nocnog autobusa i gledala opustosene ulice ovog velegrada. Tuzno je to...a ima ih toliko...ili je to mozda pravo lice ovog grada? Senke se i ovako ne vide nocu...

Ne verujem da cu jos dugo izdrzati. Obamrla sam. Telo mi je umorno, a mozak vapi za tisinom. Samo njega veceras nisam uspela da napijem. On je ostao trezan i pri cistoj sveti...opet dao izjavu za javnost...da voli...vanzemljaka, crno-belog sa svoje planete. Mozda me i uhapse i bace u tamnicu, ako vec nisam tamo...Svaki zlocin, kazu, pocinjen je iz ljubavi...prema nekome ili necemu...moj zlocin je izgleda, ljubav sama...

Zagrlicu te...dozvolicu sebi da te imam. Prepusticu ti se i izbrisati se sa spiska stanovnika ove planete, koja nema sarene oci...tvoj miris je afrodizijak...eh, da i to smo nasledili od zivotinja. Tesko je to priznati...Poljubicu te sada...

Gubim se lagano...

Moj zivot je zaista nista vise od obicnog pletenja. Mozda je takav bilo koji drugi zivot. Pletenje - pocnes, pletes vredno i naporno red po red, petljas, paras, mesas vunice i taman kad mislis da ces uspeti uglaviti rukav, neko tvoj rad raspara, ili shvatis da je taj rad upravo izasao iz mode. Ili ako cak i uspes da pletenje privedes kraju, tada shvatis da moras poceti jos jedno pletenje, jer ono postaje rutina i ti zapravo dovedes sebe u fazu da vise ne mozes da zivis bez pletenja i tada svaki dan pocinje da ti lici na pletenje. Pocnes da trosis neverovatne sume novca na modne casopise koji propagiraju pletenje i rucni rad, pocnes da sa prijateljima diskutujes o tome ili da razmenjujes mustre, pocnes da sakupljas vunuce svih mogucih boja i dezena, zatim nastavis da pletes sebi, svojim ukucanima i bliskim prijateljima. Prepustis se toku vremena i pletes li pletes. Zaboravis na sve ostale radosti zivota. Zaboravis na svoj unutrasnji glas razuma koji te zove da se vratis pameti. Ne. Ti ga ne slusas. Ti pletes i pletes. Drugi ljudi se vencavaju i radjaju decu, ali ne i ti. Ti pletes. Ljubomorne zene ubijaju svoje neverne muzeve - ti pletes; neko ti se udvara - ti ga i ne primecujes - pletes; umiru ti daleki rodjaci, ali ti ne odlazis na sahrane jer nemas vremena - pletes. U svetu upravo pocinje III Svetski Rat, a ti pletes ko lud da stvoris zalihe vune i pletiva za teske ratne dane i naravno, pletes. Ceo svet se jebe sve u sesnaest, ali ne i ti- ti pletes.

Zvao se cuvarem tudjih snova.
Dok su ulice spavale, gasio je lampe da im ne narusavaju san.

Dok su lampe spavale, molio je ulice da se utisaju, da ih ne probude.

On je bio budan.

Samo je to bio. Vecito budan. Cuvar tudjih snova.

Pokusavao je da nacrta zatvorene oci. Pokusavao je da komponuje melodiju sna.
Pokusavao je. Bez uspeha...
I dalje...iz noci u noc...

Njegove su oci bile otvorene. Njegov je dan bio dug. Njegova ceznja beskrajna. Na svetu nije bilo nikoga sem spavaca.

A jedna budna ruka koja bi ga primila u zagrljaj, znacila bi sve. Jednu budnu ruku nije mogao da nadje.

Predavao se. Nije vise brinuo za tudje snove.

Promenio je ime. Nije zeleo, nije mogao vise.

Sedeo je i gledao tacku na horizontu. Dugo. Kroz svetlost, rosu, oblake, gledao je tacku na horizontu.

Dok jednog dana nije shvatio da je i ona, sve ovo vreme, kroz istu svetlost, kroz istu maglu, kroz iste oblake, gledala u istom pravcu.

Gledala je istu tacku na horizontu, istim budnim ocima.

Odmah joj je rekao sve. Bio je svestan tuge i nade, radosti i neverice nastanjenih u njegovom glasu.

Ona je i dalje gledala svoju tacku na horizontu.

Ponovio je.

Trebalo mu je tako malo. Njena, budna, ruka, zagrljaj... I dostigao bi taj, tako nedostizan, san.

Napeto je posmatrao.

Njene su oci, samo na trenutak, ozivele.

Lice se opustalo.

Ruke su klonule.

I Ona Je,
Vecito Budna,
Bas U Tom Trenutku Njegove Nesanice...
Zaspala.

Kao prvo verovatno moram da se izvinem svima sto sam nestala bez traga i glasa. (kao da vam je uopste stalo:)) Elem, s obzirom da je vas virtuelni prijatelj trenutno u potpunom haosu, sto vremenskom, sto prostornom, nadam se da cete mu oprostiti...

Zasto me nema? Ne stizem...I kad imam vremena, ne mogu da smirim prste da ne izlupaju nesto po tastaturi reda radi. Zivot mi se lagano pretvara u pakao, a zamislite NEMA BEBE :) Dakle nije ni to. Verovatno sam samo ja i moja neopisiva lenjost problem. Valja, takvi smo mi lavovi...sto rece moja majka, koja je jedno vreme morala da zivi sa dva ovakva "jebo vas ko vas napravi takve!". Zena je potpuno u pravu...

Dakle, s obzirom da zivim u trulome kapitalizmu, i pokusavam da se prilagodim svim njegovim pravilima, trpi moje slobodno vreme i zadovoljstvo...desava se...

Ali evo, ako mi pomogne jos malo ovog razuma sto mi je preostalo, uz malo podrske, potrudicu se da vas obradujem bar jednom nedeljno sa po nekom toplom i smislenom recju...do tada, zelim vam slatke snove gde god bili...

Tash 

Sedim u jedan sat po ponoci u basti, iza stare vremesne kuce i slusam zricke. Svetla neona zamenila svece, a poglede zarobilo nebo. Sedim  i potvrdjujem postojanje sebe. Njisem se lagano u ritmu srca i uzivam...

Vise nego tuce brojeva i ti si tu...

Glup razgovor, krajnje glup, uzivamo i u tisini osmeha. Reci su nebitne, srca govore za sebe...prica plovi...I opet reci povremene, neverica i delirijum srece...Danas, da danas ce se sve vratiti na svoje, moje i tvoje...Osecam te svakim treptajem tvojih glasnih zica. Osecas me svakim mojim bezuspesnim pokusajem da produzim razgovor. Kome se i ti smejes i mene bodris...da trajemo...

Moram reci i rekoh “cao”. Jedan klik i promena trake. Evo mene ponovo u praznoj basti pod, sjajem sveca, zamisljena vise nego obicno, pitam se...? Da li dovoljan samo glas da pokrene ljuljasku srece...?

Dan koji je prethodio najdužoj noći na svetu je bio predug… Činilo mi se da šta god uradila, nisam nikako mogla da ga se otarasim. Nije mi to uspevalo ni sa mojim roditeljima, koji su zaposeli jednu sobu u stanu i odande gundjali kroz zatvorena vrata...

Opet sam zaspala obučena... Prvo sunčano jutro posle nedelju dana sivila. Nervozno klatim i cupkam nogama, hladno mi je. Nasuprot moje hladnjikave prevelike sobe, na poslu imam slučaj podivljalog radijatora, koji je objavio viteški rat zimi u sred proleća. Jako je simpatičan, zovem ga Milan Toplica. Mogu da mu pridjem samo u bikiniju. A mozda je, jednostavno, perverzan?

Svakodnevno se susrecem sa antropomorfozom neživih stvari i elemenata. Šta to govori o ovom svetu ako niske strasti jednog neuspelog eksperimenta Prirode imaju tako dalekosežan uticaj? Sigurna sam da je i to opisano negde u Bibliji...

cao narode,

kao sto vidim niste me se uzeleli, stvari i dalje teku svojim tokom i bez mene:) lepo je to i tako i treba. ja samo da se prijavim malobrojnom auditorijumu, da zbog boravka u rodnoj grudi poslednjih par dana nisam bila prisutna i obecavam skoro javljanje i izvestavanje sa kratkog, ali dinamicnog boravka u nasem lepom glavnome gradu...

do skorog pisanja... 

tasha 

Smisao zivota se moze definisati kao vecno "bauljanje" na staklenim nogama u zelji da dohvatis sve sto je nejasno i sto nema neku preciznu formu tj. upravo ono sto nisi nikada mogao da nadjes ni u jednom prirucniku, knjizi, ono sto nikada nisi mogao da cujes ni od jednog mudraca, ono sto si uvek i samo ti pomislio da uradis a nikad se nisi usudio jer to nikada niko, (ili jako mali broj ljudi), nikada nije uradio pre tebe. Smisao je u stvaranju neceg sasvim novog i originalnog?!

Smisao zivota je postavljanje sopstvenih pravila po kojima ces da se vodis, ali znaces da je to ono sto si ti hteo i nikada neces doci u situaciju da zbog toga zalis jer si ti, i jedino ti bio kreator sopstvenog puta.

Sve sto je vec unapred sazvakano i oprobano od strane drugih nam daje iluziju smisla jer i u tom slucaju, na kraju krajeva, mi smo samo obicni konzumanti necega sto je vec vidjeno, oprobano. Da li ikada imas osjecaj da si i sam proizvod besmisla, jer si od rodjenja pa do dana danasnjeg svoj zivot prepustio nekom drugom da ga vodi: porodici, drzavi, rodbini, normama i pravilima, drustvu, okruzenju, medijima itd.

Ne, smisao neces naci cak iako ti budes prvi koji je nesto probao.  Zbog toga covek najzad nije srecan ni kad kupi auto veci i bolji nego sto je imao, kad kupi kucu vecu nego od one koja mu je potrebna, kad proba sve ono sto mu je drugi vec stvorio, kada pocne da gomila bilo sta i sto je najgore ostavlja u zalihe sve ono sto mu mozda nikada nece ni biti potrebno.

Smisao se nalazi onoga trenutka kada budes sam taj koji je stvorio nesto sto nikada niko nije do tada, kad si rekao nesto sto niko nije rekao do tada, kada si pomogao coveku a da od njega nista nisi ocekivao zauzvrat...

Life is not about the breaths we take; It is about the moments that take our breath away.

Knjige kazu, “ona je radila to zbog tih i tih razloga”. Zivot kaze, “Ona je uradila to”. Knjige nam daju potpuno objasnjenje pojava oko nas, ali zivot ne. Zato me ne cudi sto neki ljudi vise vole knjige. Knjige imaju smisla. Jedini problem je sto u njima zivot nekih drugih ljudi ima smisla, ali nikada tvoj sopstveni.

Vise mozes biti usamljen sa ljudima koji te okruzuju, nego kada si sam. Cak i kada si okruzen ljudima koji te vole.

»Da li si se ikada zapitao, zapitao zasto je nocno nebo uvek tako mracno i zlokobno? Sa nekolicinom oblaka tamo i ovde i mesecom koji svetloscu dominira. Mozda je tmina u nasim dusama, sto ispunjava sve praznine i rupe,  tamnija nego i najmracniji prazan prostor. A mozda samo postoji, ne da bi o njoj razmatrali ja i ti. Zato, ostavimo je da jednostavno pociva u miru.«

Svi muskarci i zene su rodjeni da zive, pate i umiru. Ono sto nas cini svojima su snovi, bez obzira da li su oni snovi o dozivljenim ili nedozivljenim stvarima, i nacin na koji ih ostvarujemo…Mi ne biramo da budemo rodjeni. Ne biramo ni roditelje. Ne biramo istorijsku epohu, niti zemlju u kojoj cemo se roditi ili okolnosti pod kojima cemo biti odgajani. Mi cak i ne biramo da umremo, barem ne vecina nas, niliti biramo vreme i nacin na koji ce se to desiti. Ali u ovom izobilju nemogucnosti izbora, mi ipak biramo kako cemo ziveti.

Veruj u cuda…ali ih ne ocekuj…

Ako se smejes kada nikoga nema oko tebe…to i zaista osecas…

Vreme prolazi u momentima. Momenti, jureci pored nas, definisu put zivota. Koliko retko zastanemo da ispitamo taj put? Da sagledamo razloge zasto se stvari oko nas desavaju. Da razmotrimo da li put kojim idemo je nas licno ili neki u koji smo uvuceni zatvorenih ociju. Ali sta i ako se zaustavimo? Da uzmemo zalihu svakog dragocenog momenta pre nego sto prodje. Da li cemo videti sva beskrajna racvanja na putu koji uoblicuju nase zivote? I sagledavajuci sve izbore koje smo napravili…izabrati drugi put?

Ipak…Svaki zivot bez obzira koliko dugacak i kompleksan moze biti, sacinjen je od samo jednog momenta – momenta u kome covek spozna, jednom za svagda, ko je on ustvari.

Nisam verovala u sudbinu. Sada i verujem do izvesne granice. Mi mozemo imati nezavisne misli i praviti sopstvene odluke, ali ipak smo u velikoj meri kontrolisani (ili ograniceni) svetom koji nas okruzuje. Ipak, ako to sve sagledas u drugacijem svetlu, shvatices da bas TI mozes biti necija sudbina. Mozes biti taj odlucujuci faktor koji kontrolise neciji zivot.

Vise puta mi je padalo napamet da primenim KS u praksi. Obicno mi za njegovo koriscenje treba necije prisustvo (ako cu vec da se ubijem onda da to barem neko gleda), zbog dramskog naboja i srecnog raspleta cele price, (zavrsavam u bolnici gde se lekari bore za moj zivot i resavaju misteriju KS-a). Osoba koja bi prisustvovala izvrsenju KS-a nije toliko bitna. To moze biti slucajni prolaznik koji se tu zatekao, postar ili prvi komsija, ali pozeljno je da to ne bude clan porodice ili blizi rodjak, uglavnom zbog toga sto prisustvo takve personae gratae moze izazvati osecaj srama ili krivice, a to nikako ne ide uz KS. Nepoznata osoba po mogucstvu treba biti osoba u koju ste bili zaljubljeni, (da je vas KS podseti na tu ljubav), ili osoba koju trenutno volite, (da gestom vaseg KS - a zapravo shvati koliko je volite i koliko jako biste zeleli da i ona to isto uradi, ili da vas spase u poslednjem trenutku uz bujicu suza i emotivnih izjava vernosti). Jedan od scenarija dobrog izvrsenja KS - a, bi izgledao nekako ovako:

Muka mi je od laznog morala, od konvencija. Jezim se od svih tih "trebalo bi da"/"morao bi da". Ne mogu, necu, necu!

A opet ne mogu da se ne zapitam...Ako je destrukcija toliko losa, zasto svi filmovi govore o njoj? Ako je prevara toliko ruzna, zasto svi vise vole da budu neverni? Uostalom, sta bi nam se desilo ako bismo govorili samo istinu? Ironija je da bismo bili usamljeniji nego ikada, nesrecniji nego sada. Znaci li to da treba lagati, varati, unistavati ako zelimo da budemo srecni? A svi to zelimo, zar ne? Sve je tako jednostavno....

What if scenario...