Ташино Стадо

Evo opet to radim. Sedim kao starac u svojim invalidskim kolicima i kao da nemam DANAS, vraćam se unazad i tražim isnpiraciju da nastavim dalje. Motam, premotavam, prevrćem i presipam. OK, dobro ima šta i da se kaže ali zar je stvrano moje JUČE mnogo bitnije od DANAS? Zar moraju postojati dani u kojima je samo-preispitivanje neophodno ili je to sve čista doza pozitivnog fiksa nekih srećnijih trenutaka? Škripim zubima, čujem ih, za trenutak mi je taj zvuk preklopio zvuk misli. Ah evo ih ponovo...

¨Izvinite gospođice na čemu ste vi?¨

¨Ko si bre sad pa ti?¨ - užurbano se okrećem i tražim izvor krajnje idiotsko provokativnog pitanja.

¨Recimo da u ovom momentu to i nije toliko bitno, ali da ti pomognem daću ti nagoveštaj, znamo se odavno.¨ I dalje šaram pogledom oko sebe, ali nikoga nema, polako počinjem da verujem da ludim. övo mora da je glas iz moje glave onda¨- smejem se i nastavljam da kuckam lagano. ¨Vidiš da nije bilo teško¨: Tajac, sada već nisam sigurna, možda ja i jesam luda, ovo je definitivno poslednji dokaz.

Beograd, 12.5.2004.

Sinoc je jedna devojka cekala. U ruci je drzala pismo. Prosmatrala sam je dok je nervozno premestala tezinu sa jedne na drugu nogu. Bezrazlozni pogledi na kazaljke iako je vise nego svesna da on/ona kasni. Uzurbani pogledi, koji su se nastavljali u sve manjim i manjim intervalima. Ne znam koliko je tu stajala pre nego sto su se nasi zivoti sreli te veceri, ali je neumoljivo nastavila da ceka dugo u noc. Cekala sam i ja. Sto iz radoznalosti sto iz puke ljudske zelje za happy end-om. Kisa je pocela da pada a nas dve smo i dalje cekale...

Kisa je sve jace padala ali ona kao da nije marila. Delovala je cak donekle veoma ponosno. Stekla sam utisak da ce se ovo cekanje isplatiti, da je neko vredan i njenog i mog vremena provedenog na kisi. A onda, iznenada ona je bez uzdaha i ikakve reakcije odlucila za obe. Zguzvala je pismo i bacila ga pored nogu. Okrenula se naglo i nastavila niz mracnu ulicu. U trenutku htedoh da je zaustavim, bacih pogled ka njenim ocima ne bi li je pozvala da je ohrabrim da saceka jos malo, doci ce ne idi...Zar ti ovo zajednicko vreme provedeno zajedno ni malo nije znacilo, pa makar kao podstrek da istrajes, da verujes, da trajes?